Ivan Bagramjan, maršal

[Rade]

Ivan Bagramjan (rus. Ива́н Христофо́рович Баграмя́н, 1897 – 1982), Maršal Sovjetskog Saveza.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Bagramjan je prvi od nekoliko Jermena koji su stekli visoke vojne činove i položaje u Crvenoj Armiji tokom Drugog svetskog rata.

Da kojim slučajem Rusija nije stupila  u Prvi svetski rat, Ivan Bagramjan bi sigurno radio na železnici, kao i njegovi otac i braća. Ruska vojska ga kao dobrovoljca prima 16. septembra 1915, rasporedivši ga u sastav 116. rezervnog bataljona. Nakon završetka obuke, Bagramjana raspoređuju u sastav Drugog pograničnog puka Ruskog ekspedicionog korpusa.

Po savetu načelnika štaba puka, Bagramjan 1917. završava vojnu školu, nakon čega biva raspoređen u Treći jermenski pešadijski puk. U sastavu ove jedinice je sve do polovine Februarske revolucije, kada je jedinica rasformirana. Međutim, nakon uspostavljanja Prve republike Jermenije 1918, Bagramjan se priključuje novoformiranim oružanim snagama. Sa svojim Trećim jermenskim pukom, kasnije Prvim jermenskim konjičkim pukom, ostaje do maja 1920, kada učestvuje u neuspešnoj pobuni protiv Dašnakove vlade. U toj pobuni je uhapšen i poslat na prinudni rad. Sa izbijanjem Tursko-jermenskog rata, Bagramjanu je omogućeno da sa robije stupi u vojsku. Decembra 1920, Jermenija je sovjetizovana, a nacionalne oružane snage raspuštene. Bagramjan je ipak izabrao da se priključi 11. sovjetskoj armiji, gde postaje komandant konjičkog puka. Tri godine kasnije, Bagramjan se nalazi na mestu komandanta Aleksandropoljskog konjičkog puka, i na tom mestu će ostati do 1931. Dve godine kasnije, završava Lenjingradsku konjičku školu, a 1934. i Vojnu akademiju Frunze. Od 1934. do 1936. Bagramjan obavlja dužnost načelnika štaba 5. konjičke divizije, a od 1938. radi kao predavač na vojnoj akademiji. U međuvremenu, Staljin u čistkama uništava dobar deo iskusnog vojnog kadra. Iako su njegovi klasići sa vojne akademije, Jeremenko i Žukov, napredovali nakon čistke, Bagramjan je nastavio da stagnira.

Nakon što je Žukov postao komandant Kijevskog vojnog okruga, Bagramjan mu piše pismo u kome traži da službuje pod njegovom komandom. Žukov se složio sa ovim zahtevom, i od njega traži da napiše rad koji će biti predočen komandantima sovjetskih vojnih okruga. Bagramjanov rad, Izvođenje privremenih napadnih operacija, je impresionirao Žukova, koji ga nakon toga postavlja na mesto načelnika operativnog odeljenja 12. armije koja se nalazila u Ukrajini. Nakon tri meseca, Bagramjan – tada pukovnik, postaje zamenik načelnika štaba Sugozapadnog fronta, sa komandom u Kijevu.

Nemci juna 1941. napadaju Sovjetski Savez. Za razliku od mnogih graničnih trupa koje su nespremne dočekale nemački napad, Bagramjan i njegov komandant, Mihail Kipronos, verovali su da je nemački napad neizbežan. Ipak, Kipronos je odlučio da ignoriše Bagramjanovo mišljenje da će Nemci primeniti munjeviti napad kao u Poljskoj 1939. i zapadnom delu Evrope 1940. ( Bagramjan je celu zimu 1939-40. bio zauzet razradom plana kojim će se suprotstaviti napadom sa zapada, koji je nakon mnogih revizija odobren 10. maja 1940.)

U jutro 22. juna, Bagramjan je dobio zadatak da nadgleda vojni konvoj ka Tarnopolju. U trenutku kretanja kolone kraj aerodroma u blizini Brodija, nemački avioni su izvršili udar po sovjetskim avionima na zemlji. Nekoliko časova kasnije, konvoj – iako dva puta mitraljiran – stiže u Tarnopolj. Planovi za kontranapad su stupili na snagu već trećeg dana po početku nemačkog napada, ali kako je nered već zahvatio sovjetske trupe – kontranapad je propao. Bagramjan učestvuje u velikoj tenkovskoj bici na zapadu Ukrajine i odbrani Kijeva, u kojoj gine Kipronos, a ceo front biva opkoljen. Bagramjan je jedan od retkih visokih oficira koji je izbegao obruč. Bagramjan nakon toga počinje da radi u štabu maršala Timošenka, zajedno sa budućim sovjetskim premijerom Nikitom Šruščovim. Hruščov će ga u svojim memoarima opisati kao „vrlo preciznu osobu koja je o svemu izveštavala onako kako jeste.“ Hruščov je u memoarima opisao i dolazak Buđonija koji je kao predstavnik Stavke došao u Kijev kako bi se Bagramjanu sudilo na vojnom sudu. Prema Hruščovu, Sovjeti su bili vrlo sumnjičavi prema sopstvenim ljudima, naročito u redovima Crvene Armije.

Bagramjan će učestvovati u planiranju dve protivofanzive, među kojima je bila i decembarska protivofanziva u okviru bitke za Moskvu. Za planiranje ove operacije Bagramjan će biti unapređen u čin general potpukovnika. Istog meseca je postavljen na dužnost načelnika odeljenja za vojne operacije, u komandi koja je pod sobom imala tri fronta: Južni, Jugozapadni i Brjanski front. Marta 1942, zajedno sa Hruščovim i Timošenkom odlazi u Moskvu, gde Staljinu predstavlja planove za novu protivofanzivu. Staljin, impresioniran planovima, odobrava operaciju i 8. aprila postavlja Bagramjana za načelnika štaba Jugozapadnog fronta.  Armije Severozapadnog fronta su 12. maja 1942. napale Harkov, ali su se nakon zauzimanja Harkova i zatvaranja izbočine Barvenkova od strane Nemaca – našle u klopci. Bagramjan od Timošenka traži da izmeni planove, ali i Timošenko i Staljin odbijaju da daju odobrenje. Sovjeti trpe velike gubitke: 6, 9. i 57. armija sa oko 18 – 20 divizija su uništene, a Stavka 28. juna Bagramjana razrešava dužnosti načelnika štaba i postavlja ga na dužnost načelnika štaba 28. armije.

Iako nikada nije vodio borbenu jedinicu, maršal Žukov Bagramjanu poverava komandu nad 16. armijom, gde nasleđuje Konstantina Rokosovskog koji je poslat da komanduje Brjanskim frontom. Ljudstvo 16. armije je iskorišćeno za popunu 5. armije, dok je komandni kadar pomeren u drugi ešalon Zapadnog fronta, gde komanduje delom jedinica 10. armije na njenim odbrambenim linijama. Međutim, 11. avgusta Nemci kreću u iznenadni napad na južno krilo Zapadnog fronta, razdvajajući 61. od 16. armije. Bagramjan uspeva da brzo prebaci svoje snage i zaustavi napredovanje Nemaca. Kako je sva pažnja bila usmerena na Staljingrad i Kavkaz, 16. armija je do februara 1943. mirovala. 16. armija se tada sastojala od četiri divizije i jedne pešadijske brigade, a u svetlu nove ofanzive, Bagramjanu su dodate još dve divizije, pešadijska brigada, četiri tenkovske brigade i nekoliko artiljerijskih pukova.

Kako je bitka za Staljingrad označila prekretnicu rata, nemačke snage su se u leto 1943. reorganizovale za novu ofanzivu, napad na kursku izbočinu koju su držale sovjetske snage. Nemačka vrhovna komanda je morala da upotrebi jedinice veterane, među kojima su se nalazile i Deveta armija i Drugi SS oklopni korpus. Bagramjanovoj 11. gardijskoj armiji (preimenovana 16. armija) su pridodate još tri pešadijske divizije i dva tenkovska korpusa. Nije se slagao sa planom Stavke, koja je nastojala da opkoli nemačke snage, slično kao u operaciji Uranus. Tvrdio je da će mu tako snage biti razvučene i da će imati poteškoće u napadu na utvrđene nemačke linije u Bolhovu. Da bi izbegao Harkovski fijasko iz prethodne godine, Bagramjan je zatražio da 61. armija iz Brjanskog fronta pomogne njegovom 11. gardijskoj u uništenju nemačkih položaja u Bolhovu, čime će eliminisati zaštitu 9. armije sa severa. Ovaj predlog je odbijen od strane komandanata Zapadnog i Brjanskog fronta. Aprila meseca, Stavka je pozvala komandante frontova i armija u Moskvu, kako bi izvršili poslednje pripreme pred bitku. Na ovom sastanku Staljin, pored protivljenja komandanata frontova, odobrava Bagramjanovu zamisao; dobija dvadeset dana da pripremi 11. gardijsku armiju za borbu, o čemu izveštava 24. maja. 11. gardijska armija je tada raspolagala sa 135 000 ljudi, 280 tenkova i drugih oklopnih vozila, 2 700 artiljerijskih oruđa i nekoliko stotina aviona. Međutim, Staljin odlaže ofanzivu. Međutim, Nemci 5. jula pokreću svoju operaciju Citadel. Nemački gubici su u početku bili teški, jer su Sovjeti imali dobro pripremljene odbrambene linije. Iskoristivši tu prednost, Bagramjanove snage 12. jula kreću u napad, kodnog imena Kutuzov, i ubrzo probijaju nemačke odbrambene linije, napredujući do 18. jula nekih 70 km. Deset dana kasnije, operacija se uspešno završava, a Bagramjan biva unapređen u čin general pukovnika. Narednog meseca, njegove jedinice su deo sovjetskih snaga koje će naterati Nemce da do kraja rata ostanu u defanzivi.

Nakon završetka Kurske bitke, Sovjeti kreću u seriju napada na raznim frontovima, sa ciljem proterivanja Nemaca sa sovjetske teritorije. Oktobra 1943, Bagramjanova 11. gardijska armija je pridodata Drugom baltičom frontu, koji je imao zadatak da oslobodi Belorusiju i Baltičke republike. Novembra iste godine, Staljin nudi Bagramjanu komandu nad Prvim baltičkim frontom, koji je imao slične zadatke kao i Drugi baltički front, ali je slabo napredovao. Staljin je ponudio da zadrži i komandu nad 11. gardijskom armijom i sugerisao da to mesto prepusti general pukovniku Čibisovu. Bagramjan se nije slagao sa tim izborom, jer je već imao sukobe sa Čibisovim, tako da je predložio da se na mesto komandanta 11. gardijske postavi general potpukovnik Galicki. Staljin je shvatao da je ovaj predlog zbog toga što dvojica komandanata ne mogu da koordinišu aktivnosti ukoliko imaju isti čin, složio se sa njegovim predlogom i unapredio ga u čin generala armije. Uz to, Staljin se složio da se Drugom baltičkom frontu vrate ranije uzeti tenkovski korpusi i pešadijska divizija, čime je ojačao Bagramjanove snage na ukupno četiri armije: 11. gardijsku, 39, 43. i 4. udarnu armiju.

U zimu 1943, njegove snage napreduju ka beloruskom gradu Vitebsk. Jedan od ključnih elemenata Bagramjanovog uspeha bio je taj da mu je dosta vojnika poticalo iz jedinica – veterana rata koje su obučavane u Sibiru, i samim tim mu je omogućavalo da se lako probija kroz nemačke linije odbrane. Među ključnim tačkama bitnim za zauzimanje Vitebska, bio je malo grad Gorodok, koji je služio kao snažno utvrđeno komunikacijsko čvorište nemačkih snaga. Uprkos utvrđivanju, Bagramjan je uspeo da svojom teškom artiljerijom i avijacijskim jedinicama krajem decembra izvrši pripremu za napad, a potom i napad pešadijom i tenkovima iz tri pravca. Nemački garnizon, jačine dve pešadijske i jedna tenkovska divizija, se predaje 24. decembra. U Moskvi, vest o oslobođenju Gorodoka je pozdravljena počasnom paljbom iz 124 salutnih topova – u čast Bagramjana i Prvog baltičkog fronta.

Staljin 2. aprila 1944. odobrava Bagramjanov zahtev da odmori ljudstvo od napadnih operacija. Međutim, Nemci u tom trenutku pokreću ofanzivu protiv partizana u Belorusiji. Bagramjanov štab je pravovremeno preusmerio zalihe i elemente podrške iz vazduha, tak oda je najveći broj partizanskih jedinica izbegao nemački obruč. a napredovanjem sovjetskih snaga u Ukrajini i baltičkim državama, nemačka Grupa armiaj Centar je najvećim delom bila izolovana, tako da se Stavka pripremala plan operacije kodnog naziva Bagration, sa ciljem da eliminiše džep sa nemačkim snagama (3. oklopna, 2, 4. i 9. armija). Plan je držan u strogoj tajnosti, čak i od komandanata frontova. Bagramjan se sa svojom ulogom u ovoj operaciji upoznao maja 1944.

Plan opercije Bagration je predviđao da Prvi, Drugi i Treći beloruski i Prvi baltički front opkole Grupu armija Centar. Bagramjan je imao zadatak da napadne nemačke snage koje su se nalazile u džepu, pređe Zapadnu Dvinu i zajedno sa Trećim beloruskim frontom očisti područje oko Vitebska od nemačkih snaga. Iako je plan lepo zvučao, Bagramjan je bio zabrinut zbog mogućeg napada nemačke Grupe armija Sever sa severa. Stoga se obratio svojim pretpostavljenim, Žukovu i Vasilevskom, sa molbom da se Prvi baltički front pomeri zapadnije kako bi pomogao u eliminisanju nemačke Treće oklopne armije, i potom cepanju Grupe armija Sever na dva dela. Vasilevski i Žukov su prihvatili ove argumente i predočili ih Staljinu koji ih je formalno i odobrio.

Sovjeti su očekivali teše gubitke u ovoj operaciji, što nije bilo neobično. Ipak, Bagramjan nije bio pobornik odobravanja velikih gubitaka u borbi, tako da je uvek nastojao da postigne iznenađenje i time smanji vlastite gubitke. Tako je isplanirao da 43. armija podiđe neprijatelju kroz močvare. Ovaj potez će se pokazati kao ispravan, pošto je početkom juna 1943, 43. armija postigla uspeh na ovom pravcu. Kako je napredovao ka Vitebsku, njegovim snagama su pomagale neke beloruske gerilske formacije koje su uspele da aprila 1943. izbegnu nemački obruč. Pripadnici ovih grupa su obezbeđivali korisne obaveštajne podatke, uključujući podatke o lokacijama mostova i pokretima nemačkih jedinica, a vredno je pomenuti i da su izvršavali uspešne napade na elemente nemačke pozadine.

Operacija Bagration je započela 22. juna 1944, sa Bagramjanom u napredovanju zapadnije nego što je prvobitno planirano. Međutim, kod severnog krila je ostala praznina, pošto jedinice Drugog baltičkog fronta nisu preduzimale ništa, iako su imale zadatak da pomognu u odbrani tog područja. Staljin se složio da pošalje tenkovski korpus da ojača Bagramjanove snage, ali mu je naredio i da zauzme Polock, kako bi prekinuo komunikacijske linije nemačke Grupe armija Sever i otvoriti put ka centralnom delu baltičkog regiona. Njegove snage su do 3. jula izvršile zadatak, uništivši Treću oklopnu armiju i zauzevši Polock. Četiri dana kasnije, Bagramjan biva odlikovan Ordenom heroja Sovjetskog Saveza.

Nakon sveopšteg uspeha u operaciji, Prvi baltički front je ojačan sa još tri armije (39, 51. i 2. gardijska armija), uz napomenu da je u sastav Drugog baltičkog fronta prešla 4. udarna armija. Prvi baltički front je dobio naređenje da krene na zapad kako bi zaustavio povlačenje preostalih nemačkih jedinica iz sastava Grupe armija Sever. Bagramjan je pretpostavio da će nemačke snage organizovati odbranu kod Rige. Vasilevski je odobrio promenu planova ukoliko se njegove procene pokažu tačnim. Napredujući ka zapadu, postalo je jasno da će Grupa armija Sever pokušati da natkrili Bagramjanove snage kod Daugavpilsa (Dvinsk), kao što je ovaj ranije predvideo. Vasilevski, držeći svoje obećanje, predložio je Staljinu da dozvoli Bagramjanu da krene ka Daugavpilsu, ali je ovaj to odbio. Vasilevski je stoga preuzeo inicijativu i na svoju ruku odobrio Bagramjanu izmenu plana. Međutim, bez 4. udarne armije, Bagramjan je ostao „kratak“ jer 39. armija ne samo da nije pristigla, već je imala svega sedam divizija ( u poređenju sa deset divizija 4. udarne armije). Procenivši da vreme ističe i ne ide mu u prilog, krenuo je sa onim čime je raspolagao.

Njegove jedinice su do 9. jula uspele da ostvare značajan uspeh, presekavši put koji je povezivao Kaunas sa Daugavpilsom. Koristeći ovu prednost, Bagramjan je sadejstvovao sa ostalim komandantima frontova, u cilju izvršenja napada na pozadinu Grupe armija Centar. Ipak, loša koordinacija između jedinica je dovela do zastanka u napredovanju. Bagramjan je shvatao da se nemačke snage neće lako povući iz baltičkog regiona, te da bi dalje napredovanje ka Kaunasu bilo nesvrsishodno. Predložio je Stavki da pokrene veliku ofanzivu ka Rigi, ali je taj plan odbijen, sa obrazloženjem da će do početka te ofanzive armije Drugog i Trećeg baltičkog fronta već potisnuti Grupu armija Centar na teritoriju Prusije. Nakon bezuspešnog ubeđivanja, Bagramjan dobija naređenje da krene ka putu koji povezuje Šljaujaj i Rigu.

Od Vasilevskog krajem jula dobija naređenje da krene na Rigu. Njegove jedinice 30. jula izbijaju kod primorskog grada Tukums, blizu Riškog zaliva, čime su odsekli 38 nemačkih pešadijskih i oklopnih divizija u Letoniji. Za postignuti uspeh odlikovan je Ordenom Heroja Sovjetskog Saveza. Tokom avgusta, sovjetske snage su zastale, koncentrišući se na zaustavljanje nemačkih napada. Prvi, Drugi i Treći baltički front 14. septembra 1944. konačno kreću u napad sa ciljem zauzimanja Rige, gde nailaze na snažan otpor. Nakon deset dana, Stavka naređuje Bagramjanu da njegove snage ostave Drugi i Treći baltički front, pregrupiše ih i napadne Memel. Njegove snage napadaju Memel 5. oktobra, a pet dana kasnije dolaze do grada i sprečavaju nemačke jedinice da se povuku ka Prusiji.

Početkom 1945, Bagramjanove snage napreduju ka Istočnoj Prusiji. U operaciji Samland, Bagramjanov Prvi baltički front zauzima današnji Kalinjingrad, a 9. maja 1945. nemačke snage, zarobljene u Kurlandskom džepu, se predaju.

Bagramjan nakon završetka rata ostaje komandant Baltičkog vojnog okruga, vodeći operacije protiv partizana u Letoniji i Litvaniji. Glavni inspektor Ministarstva odbrane postaje 1954, a godinu dana kasnije – u činu Maršala Sovjetskog Saveza – postaje zamenik ministra odbrane. Nakon toga obavlja i dužnosti načelnika Generalštabne akademije i komandanta rezervnih snaga sovjetskih oružanih snaga. Penzionisan je 1968. Nakon smrti maršala Čujkova 1982, Bagramjan je bio poslednji živi sovjetski maršal iz perioda Drugog svetskog rata. Bagramjin umire svega nekoliko meseci nakon Čujkova, 21. septembra 1982. Sahranjen je u Kremlju.