PALUBA
April 12, 2024, 08:01:28 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 5 6 7 [8] 9   Go Down
  Print  
Author Topic: General Živko Davidović  (Read 76277 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #105 on: February 18, 2019, 12:30:05 pm »

Године 1837 појави се врућица у војсци у Крагујевцу. Свако јутро јављано је Кнезу Милошу да је умрло по 5, 6 и 7 момака.
   — Ама, ружим те по матери, видиш ли ти, да ће ти момци сви да помру? рекне једно јутро Кнез Милош старешини војске, Живку Давидовићу, кад му је јављено какво је здравље у касарни.
   – Господару, одговори Давидовић: - сви су доктори тамо; чини се што се год може, али ето болест не попушта.
   – Море, очи отварајте и ти и доктори! Народ је мени ту децу дао, а не да их копам у крагујевачко гробље!
   – Слушам, Господару!
Сутра дан – рапорт као и јуче; разговор – као и јуче…
   - Ама хоће ли то једном престати? упита Кнез.
   – Не знам. Господару.
   – Зар баш никаква лека не знају доктори?
   – Вера и Бог, Господару, они се труде и трче, али не помаже.
   – Чујеш море, рећи ће Кнез спустивши глас, као да од некога крије: - и доктори су људи; не могу ни они знати све. Него очисти у болници једну собу, узми неколико великих корита, набави доста лужених кошуља, и живога сирћета. Све то нека је готово. Ја сам поручио да из Рудника дођу три четири жене, које су врло веште око болесника. Оне болеснике мећу на пару, купају их; и онда обуку на њих кошуљу коју најпре умоче у живо сирће. То врло помаже. Чиниш 'волико, наши су се стари тако лечили, па – да Бог помаже!!
   – Слушам, Господару.
Сутра дан је све било урађено како је Кнез заповедио. Али ево долази доктор Пацек, и кад види да у соби нема болесника него корита, кошуље и сирће, упита:
   - Шта је то?
Кажу му кнежеву заповест. Доктор се дрну. Одмах оде начелнику Давидовићу, и рекне:
   - Молим вас, Господине, ево мога пасоша, идите овога часа Кнезу Милошу, нека ми пасош потпише. Ја још данас одлазим одавде. С бабама ја нисам докторију учио; не ћу с њима ни да лечим…
Давидовић отиде Кнезу и каже му шта вели доктор Пацек. Милош дуго хода по ходнику, па ће најпосле јекнути:
   - А јаој мени, јадан ти сам! Назваше ме курјаком, као да давим људе; назваше ме тирјаном што се бога не боји и људи не стиди, а мал' би било да сад распишем да се сви немечкари протерају из ове земље!... Ето, по матери га његовој! Сам не једе а не да другом. Он не помаже, а баби не да окупати болесника! Ништа море, ништа: баци корита, склони кошуље и сирће; ја ћу послати татарина да жене видарице и не долазе… А солдати? Шта им да Бог!...
За тим заповеди те се војници дигну из касарне и разместе по кућама. И ко је год хтео да иде кући – пуштен је. Касарна се сва из нова олепи и окречи. И тако помор преста у касарни, али се разнесе у народ.

М. Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Крагујевац.jpg (270.49 KB, 1071x744 - viewed 162 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #106 on: February 04, 2020, 08:00:03 pm »

Ктиторски натпис изнад улаза у цркву Покрова Св. Богородице у Вреоцима. Натпис овај стави ради вечне успомене протојереј Срећко Остојић парох вреочки.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* ктиторски натпис.jpg (217 KB, 664x880 - viewed 91 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #107 on: March 10, 2020, 09:34:05 am »

Године 1896. у издању штампарије Петра К. Танасковића објављена књига Славе и имена свечара у Београду за 1895. г. У књизи се именују 11 свечара (породица), који славе  св. Игњатија Богоносца. Између осталих, помиње се и породица Живка Давидовића, саветника у пензији. Судећи по реткој крсној слави, даље порекло ових породица (дакле и Ж. Давидовића), несумњиво је од Малешеваца, веома старог и разгранатог српског рода који слави Игњатијевдан (пада се на посни дан 20. децембра / 2. јануара по ст. к.).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #108 on: May 18, 2020, 09:25:17 am »

'Новине Србске', 14. јун 1839.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* указ.jpg (259.19 KB, 1339x758 - viewed 44 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #109 on: October 29, 2020, 10:55:12 am »

Син Живка Давидовића

Живан Живановић у својој књизи Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века пише: 'Сви су они (либерали, прим. Ј.) скупљали и своје прилоге слали на потпору листа 'Слобода', коју је Владимир Јовановић, као што знамо, издавао у Женеви, куда је морао побећи. И сам митрополит Михаило, није у томе изостајао. Нарочито се одликовао знатном, потпором у самој Женеви млади Давидовић, рано умрли син саветника г. Живка Давидовића.'
Г. Живковог сина помиње и Милан Ђ. Милићевић у књизи Из својих успомена: 'Онда сам имао на месец плате 50 цванцика; од Шпачека сам примао 70, и од Живка Давидовића, ком сам учио сина Александра, 15, што све чини 140 цванцика на месец. То је био сав мој месечни приход.'
Године 1861.  Александра  Давидовића видимо као арт. потпоручника из четврте класе Артиљеријске школе (1856-1861), који је од  државе послат у Берлин да проведе извесно време у немачкој војсци, те да се усаврши у својој струци.  У Берлину је боравио више од годину дана, а онда је дао оставку.  

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Календара са шематизмом Књажества Србије за годину 1868. сазнајемо да је поручник А. Давидовић враћен у активну војну службу и да је командант артиљерије при народној војсци у Пожаревцу. - Умро је 24. јуна 1868. године. (Србске Новине, бр. 91. 1868. г.)


* Србске Новине, 2. фебруар 1863.jpg (68.64 KB, 486x405 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #110 on: December 01, 2022, 12:55:15 pm »

Oдломак из књиге 'Путовање по Новој Србији', аутор Сретен Л. Поповић.

Кад је оно године 1854. било војено учење народно, прича Сретен Л. П., буде, осим других, пуковник г. Живко Давидовић одређен за команданта рудничко-чачанском у ужичком округу, а ја за његовог секретара. На једном зборном месту почнем прозивати војнике редом, и за једног рекоше: 'Није дошао, одметуо се у хајдуке.' Г. Давидовић осу се на капетана среског, а боме и на началника окружног, покојног Чворића, зашто се није наредила за тим хајдуком потера. У Чворића је био један момак - пандур - највише око својих 24 године. Леп као уписан. Кад је г. Давидовић викао, овај је момак, свагда десну руку држећи на пусату, гледао и пазио на Чворића, шта ће он рећи. И да је овај нешто само њему климнуо главом, разумео би га. Отишао би у потеру за хајдуком и вратио би се са хајдучком главом, или би своју оставио. Он је и сам био неко време хајдук и предао се. И Чворић га је узео за пандура. У свију других народа ово би било зазорно, да се такав један човек узима у државну службу и да буде надзорник реда и поретка, но кад нас није тако. И овај, као и сви хајдуци што су, кад се предаду, новом су реду и кога служе тако су одани, да ће, као што рекох, пре погинути, него се службом посрамити. И у обште у похвалу свију наших пандура могу казати, да су тако верни, да им можеш бог зна које благо поверити па да ни длака не фали. Они су по срезу делижанци, и код њих се није никад какав дефицит - недостатак - или утаја догодила. А и узимали су се обично за пандуре момци из најбољих кућа. Што је капетан у срезу у великом, то је пандур у малом. Сви налози и заповести на кметове и што се по срезу треба да изврши, највише су ови извршивали, И нигде нереда и проневерења каквог.
Кад сврших прозивање, запитам почившег Чворића, који је и сам негда био хајдук: 'Амиџа, шта велиш за овог хајдука?' И он ми одговори: 'И да сам знао, да се је одмето у хајдуке, не би за њим дизао потеру; јер разабрах, да никако зло није учинио. Наљутио се на кмета, зашиљио перчин, па отишао у гору. Кад би наредио за њим потеру, он би држао да је учинио какво зло, и овда би га учинио правим хајдуком. Овако ће лутати неколико дана по гори, докле му се не охлади усијан мозак, и кад разбере, да га нико не тражи нити гони, проћи ће му љутња и доћи ће кући.'
И заиста, кад после неколико дана прозивах на другом једном зборном месту војнике, а оно наш одметнувши се у хајдуке беше са пушкои у руци и са свом оправом у редовима народних војника. Запитам га: где је био, те није дошао на то и то бивше зборно место? и он рече: да је ишао у једно село ради вересије.
Чворић је имао право, што ми је поред казаног и то рекао: 'Не може бити ова земља без хајдука, кад им гуслари сваки дан величају и славе негдашња дела хајдучка. Многима се то допада, накриви капу, па повиче: Одох у хајдуке. И народне песме певају, да су Турци говорили, да праве цареве раје не може дотле бити, док се у народу не истребе сви гуслари, који подсећају народ на негдашњу славу и величину српску.'
Као што се неко, у зачетку племенито дело у течају времена или са свим измени, или своју првашњу вредност изгуби, тако је и хајдуковање изгубило прво своје значење и цељ. Сад и положари, т. ј. они, који не поштују туђу тековину, хоће да играју улогу хајдука, кад нападају на стаје и вајате, и изнуђују новац. Но и народ је према овим јунацима другог расположења и друкчије их дочекају, а не као што је био расположен према оним хајдуцима, који су се одиста одметали да бране образ и поштење, и да се свети неправди.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #111 on: January 22, 2023, 10:23:37 am »

Васа Пелагић: Код нас дају се големе пензије крупној и богатој господи, која су често и најнекорисније, па и угњетачке и заглупљивачке послове вршила, а нису одређене никакве пензије земљораднику и занатлији ни онда, кад изнемогну, кад се осакате, кад остану без рада или кад их нека елементарна природна и социјална несрећа задеси и порази.
Oвде обраћамо пажњу народних пријатеља на једну грозну законску неправду, а та је што и наша мајушна Србија има врло много пензионаша, који имају по неколико својих кућа са хиљадама дуката готова новца, па и опет примају велике пензије. Међу тим богатим пензионашима има их који имају покретног и непокретног имања по милијун и по до два милијуна динара, па и опет примају месечно по 71 дукат пензије. Таки су Стојан Вељковић и Живко Давидовић, београђани. А бедном cиротану продаје се не само последња крава и овца, него и храна и кyћa за данак државни, после чега тај сиромашак мора ићи или у најамнике, или у просјаке, или у крађу и отмицу, што га тера у cмрт или на робију.

Напомена: У то време (1894) 1 дукат је вредео (око) 12 динара, а радничке дневнице износиле су од 0,80 до 4 динара.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #112 on: October 18, 2023, 04:31:08 pm »

Ново београдско чудо
Једна жена продала је споменик Живка Давидовића
а покушала је да прода и његову гробницу



Средином прошлога века покојни Живко Давидовић, рођен у селу Вреоцу у срезу колубарском, заузимао је разне угледне положаје у Србији, па је чак постао и 'кавалер-полковник, ађутант Његове Књажеске Светлости и државни саветник'. Сем тога, био је врло богат.
Данас од његовога богатства нема ни трага ни гласа. Нема у животу ни Живка, ни жене му Тане, ни кћери Софије, ни сина Александра. Сви они почивају вечним сном у породичној гробници на београдском Новом гробљу, у парцели број 9. под једном гранатом, хладовитом липом. Почивају они вечним сном у својој гробници, али на њој нема ни надгробног споменика, врло лепог надгробног споменика од црног мермера. Једна жена, која ни њему ни икоме од његових није ни род ни помози Бог, продала је тај споменик каменоресцу г. Стевану Бартошеку за осам хиљада динара.
За то што му је споменик однесен са гробнице и продат, покојни саветник има да захвали својој покојној кћери Софији, или Соји, како су је обично звали.

Разбојнички напад усред Београда

Соја Давидовић, његова кћи, отприлике пре двадесет пет до тридесет година, у својој кући у близини данашњег хотела 'Лондон' (родитељи јој тада нису били живи) била је нападнута, једне ноћи, од разбојника. Са намером да је опљачкају, они су провалили у њену собу и затражили новаца од ње, кад им га она није хтела дати, изболи су је ножевима и изгубили се у ноћи. А она је остала у својој соби, онесвешћена и полумртва, са ранама из којих је бризгала крв. Новац није дала разбојницима, али га је дала једном болничару тадашње Државне болнице, Петру Јокићу, ожењеном човеку, у кога се заљубила и кога је волела до краја свога живота.

Љубав Соје и Петра Јокића

Нашавши Соју рањену и онесвешћену у соби, послуга је позвала лекара, који јој је превио и испрао ране. А да би имао ко и даље да јој испира и превија ране, он јој је послао Петра Јокића, болничара Државне болнице, који је био леп и млад. И између њих се неосетно изродила ускоро велика љубав. Негована од Јокића, Соја се убрзо опоравила и оздравила. А пошто је била удовица, она није прекинула своју љубав са Јокићем. Шта више, у знак своје велике љубави, она му је отворила све касе свога покојног оца и ставила му сав новац на расположење.
Болничар није био толико заљубљен да то не искористи. Почео је да баца новац и шаком и капом. Заљубљеној Соји то није било криво. Напротив, љубав према Јокићу све више је расла у њој. И пред своју смрт, она је тестаментом завештала своме љубавнику све своје имање, све своје куће и велике комплексе земљишта. А кад је она умрла Петар Јокић тек је тада наставио теревенке о којима се и данас прича.

Још једна љубав Петра Јокића

Кад је Соја заузела место у гробници свога оца, Петар Јокић се убрзо утешио. Пошто му је законита жена умрла, заљубио се у Радмилу Чомагић и почео с њом невенчано да живи. Али ни пред своју смрт он није хтео да се венча с њом, ма да је с њом имао девојчицу. Није се венчао, али је усинио своју незакониту кћер Мирославу, али не по свим прописима закона. Сем тога завештао јој је целу 'своју имовину', која је захваљујући његовој широкој руци, била равна нули. Јер све је био упропастио.
А кад је 1927. године умро, Општина београдска га је сахранила о свом трошку у гробницу Живка Давидовића, државног саветника, јер се сматрало да њему та гробница припада, пошто је он наследник Соје, која је опет наследила свога оца. И тако је један болничар заузео место поред државног саветника Кнежевине Србије и поред своје љубавнице Соје. Смрт их је опет сјединила.

Радмила Чомагић на сцени
Пролазиле су отада године. Липа над гробом Живковим постала је све гранатија и све већа. Покојници су у њој спавали вечним сном, а споменик од црнога мермера раскошно је блистао на сунцу. Али пре извесног времена Радмила Чомагић, невенчана жена болничара Петра Јокића, која станује у Краља Милутина улици број 27. појавила се на сцени. Ангажовала је адвоката г. др. Живана Лукића и поднела молбу г. Николи Богдановићу, шефу Отсека за гробља Општине београдске у којој је, наводећи да је њена кћи наследница гробнице и споменика Живка Давидовића, рекла: ... 'То ми је част умолити г. шефа да овај стари споменик (споменик Живка Давидовића) изнесем и да доцније на њега ставим један други мањи и скромнији споменик.' Молба јој је уважена, јер је изгледало да нема никаквих сметњи томе и она је споменик изнела и одмах га продала каменоресцу г. Стевану Бартошеку за осам хиљада динара.

Затим је дошла гробница на ред...

Кад је продала споменик, Радмила Чомагић је решила да прода и гробницу Живка Давидовића. Нашла је купца, једног имућног чиновника, који јој је дао хиљаду динара капаре. Њему није било стало до гробнице, која сама много не вреди, већ до места на коме се гробница налази. Мислио је човек на све, па је хтео себи и својој породици да обезбеди и вечну кућу.
И онда је Чомагићева, све у име своје кћери Мирославе, чији је она природни старалац, поднела другу молбу да јој се дозволи да прода право службености гробнице Живка Давидовића.

... али се успротивила Општина
Та молба није упалила. Господин Богдановић се, сасвим оправдано, побунио против тога, да се кости Живка Давидовића, чијим је именом названа и једна београдска улица, ваде из гробнице. И зато је поводом тога упутио једну преставку Дирекцији за социјално и здравствено старање, у којој се између осталога вели: ... 'Шта више и ако би гђа Чомагић прибавила извршно решење, да је њена кћи Мирослава законита наследница Петра Јокића, и на основу тога тражила своје право, отсек је мишљења, да је право службености на гробницу, у којој су смештени посмртни остаци закупца гробнице, не може продати од стране њихових наследника као свака друга покретна и непокретна ствар, пошто би се тиме скрнавили верски обичаји, а поготову се не може продати што Мирослава, кћи Јокићева, ужива само право службености на гробницу, а нема је у својој фактичној својини'.
У истој претставци г. Богдановић је истовремено затражио да се гробница Живка Давидовића ослободи свих општинских такса и да се о њој стара Градско поглаварство.

Долазак депутације из села Вреоца
Таман је г. Богдановић мислио да је скинуо бригу с врата, а ствар се заплела, да ће, изгледа, око ње бити таквих главобоља, због које су многи ранији шефови Отсека за гробља дигли руке од положаја. Дошла је једна депутација сељака из села Вреоца, у срезу колубарском, у коме се Живко Давидовић родио. Сељаци су дошли да траже кости почившег Живка Давидовића, који је подигао црквену зграду у њиховом селу, и даровао цркви иконостас, звоно и све утвари.
Кад су сазнали да је Чомагићева продала споменик ктитора њихове цркве, Вреочани су се са својим свештеником јавили г. Богдановићу и рекли:
- Mи смо дошли да нам дозволите да ископамо кости Живка Давидовића, ктитора наше цркве и да их однесемо у своје село.
- На основу чега то тражите? запитао их је г. Богдановић.
- Па, рекли су сељаци, ми смо држали збор у селу и то је цело село решило.
Али г. Богдановић није могао да им изиђе у сусрет, иако је Живко Давидовић ктитор њихове цркве, иако се родио у њиховом селу.
Кад им је објаснио да то не могу добити на основу закона, као и случај Радмиле Чомагић, чланови депутације су потписали једну изјаву у којој су пристали да кости ктитора њихове цркве остану и даље у гробници у којој се сада налазе, с тим да они подигну на њој 'скроман белег' уместо споменика, који је Чомагићева продала.
Али да ли ће то тако остати не зна се. С делегатима је ствар свршена, али с Чомагићевом није. Она ће вероватно покренути спор против Београдске општине, да јој се уступи гробница Живка Давидовића на располагање. Истина, г. Живан Лукић, адвокат, отказао јој је своју правну помоћ кад је сазнао право стање ствари, али ако јој траје још која хиљада наћи ће она другог адвоката.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
К.С.
Политика, 10122/1936.

Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 348


« Reply #113 on: October 18, 2023, 09:39:43 pm »

Зна ли се данас каво је стање са гробом Живка Давидовића? У којој је парцели Новог гробља сахрањен?
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #114 on: October 20, 2023, 06:33:55 pm »

Сви они почивају вечним сном у породичној гробници на београдском Новом гробљу, у парцели број 9. под једном гранатом, хладовитом липом.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #115 on: October 20, 2023, 06:43:53 pm »

Добротвори Српског Пољопривредног Друштва


Да се потпомогне унапређење пољске привреде и кућење земљорадника у Србији, потребно је Друштву које на томе ради, много материјалне и моралне потпоре, а нарочито доста новчаних средстава, јер је земљораднички свет многобројан и оскудан, а и много је оних који се без новчане потпоре ни на какав бољитак у привреди не могу покренути.
Од величине новчаних средстава, с којим Друштво располаже зависи јачина и плодност његова добротворног рада.
Пољопривредном Друштву пружала је држава помоћ и у најмучнијим данима својим. То су чиниле и поједине корпорације, али помоћ приватних људи, и ако је била вазда добродошла с моралног и материјалног гледишта, поретко је доспевала.Један такав добротвор који се сетио Друштва, и сем учињеног прилога, стављао у изглед још неку помоћ, био је покојни Живко Давидовић, пенс. државни саветник, чији лик овде приказујемо поред ових неколико бледих сличица из живота његова.
Млађим пољопривредницима није био познат, јер има повише година како је толико изнемогао да није на поље ни на улицу излазио, а и обневидио, те није ни он какво ново познанство правио, ни ко њега посећавао, сем старих зналаца које је већ по гласу распознавао. Но старији пољопривредници знају га врло добро. Није то било тако давно, кад је у кући пок. Давидовића било смештено Министарство Народне Привроде. Тада је он често долазио к њима, колико да обиђе своје имање и оправи што треба, толико да види и осоколи те трудбенике, који су позвани да непосредно раде на снажењу привреде. Тада се чула његова реч: 'хоће ли што излетити из вашег рада, да се види,' често с прекором, често са саучешћем, а понајчешће да послужи као увод у његова причања, како народ у Крајини лечи од уједа отровне змије и шкорпије, како је радио у Крајини ограничавајући државну домену Мајданпечку, како је у Дебелом Лугу код једног старца видео много кошница, но сазнао и о једном ужасном смуку који тамо долази итд. Његови доживљаји, лепо испричани, занимали су једне, а други, ловци, радо су слушали од овога некада страсног ловца, шта се све може у лову доживети, не само од пријатних но и од страшних и опасних успомена. О земљи и људима онога доба кад је пок. Давидовић делао, био је он жива историја. Тих старих дана и догађаја много се боље и сећао, но нових догађаја из последњих година дугог и доста спокојног живота његовог.
Неколико његових редовних посетилаца од пре 40 и више година, затим најмлађи од пре дваестину година, сваки пут су отишли од њега са понеким новим сазнањем. Разуме се да је погдекоју и чешће пута препричавао.
Суђење пок. Давидовића о догађајима и људма од угледа и вредности, било је за чудо и бистро и одлучно. То важи и за људе, с којима се није дружио. Имао је начина да сазна што треба и обично није се варао. И о опште корисним пословима, које је кад помагао, и за које му је кад тражена помоћ, имао је свој самосталан суд, по коме се управљао, кад је једне потпомагао, а за друге или био равнодушан, или шта више — оштар критичар.
Има добротвора са разним наклоностима. И ми кад се сећамо добротвора Српског Пољопривредиог Друштва не затварамо очи испред оних, који, место привреде помагаше школу, цркву, трговину, вештине итд. Све оно што отвара очи и ум људски, што челичи снагу и вољу за радом, све чиме се брани народност, снажи подмладак и осигурава будућност народа, све је то корисно и ко то чини, тај је добротвор. И пок. Давидовић био је такав добротвор, који је својом уштедом помагао подмирење многих потреба народних. Са онолико са колико је хтео, он је учествовао, и ми само имамо да кажемо: Хвала!
У маленом и сиротном народу српском не може ни бити многих ни великих добротвора, али је наша дужност и најмањи дарак да не заборавимо, јер ће се само тако постићи да се они умноже. Ако их будемо помињали и уважавали, и њихове прилоге на добро земље употребљавали, све ће се више налазити поборника за опште добро, и све веће дарове намењивати општем напретку. Докле се год у народу буду поштовали добротвори његови, дотле ће их и бити.
За похвалу је сваки прилог пок. Давидовића за Светосавски и Официрски Дом, за Инвалидски Фонд, за цркву у Неготину и Вреоцима, за наше Друштво и многа друга. Све што је намењено општем добру, 'Тежак' се не устеже поменути, и ако то није непосредно намењено пољопривреди.
Но има добрих дела и без новчаних прилога. И у животу и раду овога човека радна, вредна и штедљива, могло би се много наћи похвалног и примерног, али чему пре 'Тежак' да посвети оно мало места што му остаје и за овакве предмете. Сем многих других, учешће пок. Давидовића у једноме важноме послу чини нам се да у ово доба заслужује више пажње и треба да се помене пре другог, то се налази забележено у једном извештају од 25. августа 1871. године. Тадашњи Министар Финансије, као надлежан са својим економским одељењем, претписом од 5 тога мес. ЕБр. 2691 наименује једну комисију у том циљу, да исгражи узроке, због којих се појављују штетне поплаве код нас, и да одреди мере, које би требала влада да предузме, те да се те појаве отклоне или штете отуда ублаже. У тој комисији био је и пок. Давидовић. Извештај, који је поднела комиси.ја, тако је исцрпно и прегледно обрадио ову тему, да се нарочити одбор Српског Пољопривредног Друштва, састављен прошле године да већа о сузбијању штета од поплава, са признањем и похвалом о томе изразио. Наше специјалисте, после 32 године, веле, да су у томе 'веома поучном извештају изложене тако складно и исцрпно штете од поплаве, да немамо потребе то понављати', само моле Управу Друштва да њихов извештај сматра као допуну тога. Даље се о томе вели: 'само ћемо унеколико допунити то излагање (из 1871. год.) с обзиром на накнадно стечено искуство у другим државама, у погледу средсгава за отклањање поплава'.
Живот тако дуг, испуњен радом, а проткан љубављу према земљи и народу, могао би нам дати и других сличних примера налик напред поменутом. Чиме би се иначе протумачиле успомене старијих људи из Крајине на рад овог заслужног Србина? Одкуда би народ онамошњи једном селу дао име 'Давидовац'. Али није овај лист надлежан за то, нити његови оскудни ступци, ни ограничена читалачка публика, то допуштају. Ми верујемо да ће се наћи ко ће то учинити, онако како правда захтева, а ми да летимично бацимо поглед на главније појаве из његове каријере.
Није поуздано утврђено кад је рођен пок. Давидовић. Према једном исказу пок. Жујевића, који је био млађи 3 године од Давидовића, изгледа да се родио 1808. године у селу Вреоцима, ср. колубарског, округа београдског. Зна се да је 1830. године узет у Кнежеву гарду, 1833. послат у Русију, да се у војној струци усавршава, 1835. постао је официр, 1839. као војни капетан вршио је дужност помоћника. окр. крајинског. Године 1840. постао је мајор и начелник окр. крајинског. Године 1844: потпуковник и начелник стајаће војске. Године 1855. постао је државни саветник а 28. окт. 1860. дошао у пензију.
Бистре памети, вредан и снажан, притом отворен и слободан умео се Давидовић наћи у свакој прилици и сваком послу који му је повераван. Он се богато оженио, а притом штедљив и умешан умножавао је своје имање паметиом куповином непокретности. Много је пазио да не троши за оно што не мора бити. Ова му се страна у животу рђаво оцењивала, али кад се све узме у оцену код овога особењака, наћи ће се да је тој његовој штедњи, која је граничила на тврдичење, узрок његов велики страх од сиротиње у којој је поникао, те је умео ценити, и од ровитог и неизвесног стања, у коме се земља налазила. Кад је видео да Турци не могу више угрожавати спокојству народа ни личној тековини, онда је одрешио руке и чинио што је мислио да треба. Пошто је пажљиво саслушао предлоге своје околине на шта би требало и колико приложити, он је узео о томе сам размишљати, и онда оно што је учинио, било је његова заслуга, ретко кад онога, што је предложио. Он је навикао да сам просуди и о свачему донесе одлуке по својој памети. Саслушао је многога, али послушао свагда само себе. Не само људе са стране, ближе или даље рођаке и пријатеље што је на тај начин предусретао, но и најближу породицу, жену и једину ћер, послушао је само онда кад је сам све просудио и нашао да треба учинити. Свагда је и свуда само он наређивао и заповедао, а сви остали само су слушати морали. Таква је то непопустљива природа била!
Војсци је необично одан био и њој је највећи део својих прилога одвојио; затим се сећао цркве, па привреде. Кад је ваљало благајни државној часком учинити, послали су за порез и у почетку године положена је одмах сума за целу годину. Требало је Управи Фондова пружити домаћих капитала на штедњу, то је он први који одмах управо највећи део свога имања и поверава.
После себе оставио је супругу и једину ћер, а од рода има једнога синовца. И супруга и ћер настављају скроман живот и доброчина дела и задужују све више народ свој топлом захвалношћу и признањем. Нека би им Бог умножио дане и одржао их здраве на путу доброчинства своме народу.
Приказивање оваквих добротвора није само одуживање дуга према добротворима, но је уједно и наук подмладку нашем, јер и добра дела ничу и множе се угледањем.
Приказујући ове црте из живота пок. Давидовића желимо млађим привредницима да имају пред очима. пример вредноће и издржљивости у раду, чиме се одликовао пок. Давидовић, јер без тога ни они не могу имати успеха; његову пажљивост у чувању здравља, нарочито умереност у јелу и пићу, што му је поглавито допринело да толики век дочека; а изнад свега чување од свих непотребних издатака, — штедњу, која и ако се покашто погрешно разуме, те пређе у тврдичење, ипак добро упућена и мудро примењена једино може ујамчити да нам, ма колика била производња, ипак понешто претекне као квасац нове тековине. Тиме ће се ујамчити увећавање привреде и благостања за којим сви тежимо.
И старији привредници имају се отуда поучити доброме примеру, да своју тековину на добра дела намењују, али ни то да не забораве, да се поред тековине у новцу и имању разбира и о другим опште корисним пословима, које смо у своме краткомо животу предузимали.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
М. С.
Тежак, 34/1904.


* Живко Давидовић.jpg (28.76 KB, 230x298 - viewed 42 times.)
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 544



« Reply #116 on: October 20, 2023, 06:52:28 pm »

Мени је просто невероватно да човек такве биографије и тог ранга има улицу у Београду а да се о њему практично ништа не зна.


Иначе нисам сигуран да ли је овде био податак да се у Војном музеју налази једна пушка Живка Давидовића. Чини ми се да је реч о непроцењивој вредности јер је по нечему јединствена.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #117 on: October 20, 2023, 07:21:00 pm »

Прва прописно произведена пушка за српску војску набављена је у Лијежу код белгијског произвођача Огиста Франкота. Једини познати сачувани примерак тог оружја М.1856 система Мини-Франкот-Петровић, чува се у Војном музеју Србије у Београду и припадао је дивизијару Живку Давидовићу, чије име је златом тауширано на цеви.

Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 544



« Reply #118 on: October 20, 2023, 07:21:52 pm »

Ето, знам да је по нечему карактеристична. Хвала лепо.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #119 on: October 21, 2023, 09:14:06 am »

Дакле, једино је спорно, да ли се Соја, ћерка пуковника и државног саветника Живка Давидовића, звала Софија или Јелисавета.
Соја, ћерка Живка и Настасије Давидовић, на знамењу је добила име Јелисавета а на крштењу Софија.
Logged
Pages:  1 2 3 4 5 6 7 [8] 9   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.035 seconds with 23 queries.