субота, 15.05.2021.
Бошко Јакшић
Џозеф Бајден у вртлогу ГазеНајвише што Вашингтон може је да снизи температуру и помогне договору о примирју Израелаца и ПалестинацаСасвим непланирано, у време када Блиски исток није у врху америчких приоритета, ескалација сукоба у Гази приморава Џоа Бајдена да покуша да се ангажује у смиривању ситуације испуњене опасним потенцијалима.
Иако ниједан амерички председник у новијој историји није успео да избегне суочавање са израелско-палестинским конфликтом, Бајден је давао до знања да не жели дубљу умешаност, али сада његова администрација покушава да себи брзо одреди улогу поводом сукоба у Гази, првог озбиљног кризног теста председниковог спољнополитичког тима који је главне правце свог деловања одредио према Кини, Русији, климатским променама.
Пре седам година, администрација у којој је Бајден био потпредседник, тек је после 50 дана успела да заустави рат у Гази. Задатак је овога пута много тежи, иако се не може порећи дипломатски ангажман Вашингтона. Десетине телефонских разговора са званичницима Израела и палестинске власти. Контакт са палестинским Хамасом из Газе, који је на америчкој листи терористичких организација, успоставља се преко посредника у Египту и Катару.
Државни секретар Ентони Блинкен попуњава вакуум створен чекањем да Сенат потврди новог амбасадора у Израелу, и под хитно је свог специјалног емисара послао у регион, али проблем је што САД немају дефинисан однос према израелско-палестинском конфликту и визију оживљавања замрзнутог мировног дијалога.
Бајден ризикује да се придружи лидерима Палестинске управе, Хамаса и Израела који не показују вољу за уступцима зарад мира. Палестински председник Махмуд Абас спреман је на сарадњу са Израелом, али не и на одустајање од палестинског
„права на повратак” на земље с којих су протерани 1948. Вођа Хамаса Исмаил Ханије упркос формалном одустајању од „уништавања Израела” задржава оружану борбу као опцију. Премијер Бењамин Нетанијаху 12 година на власти упорно минира решење по формули две државе, а за време његових мандата подигнуто је највише нових јеврејских насеља на окупираним територијама.
Све с чиме Бајден у овом тренутку располаже, а што му намеће обавезу да реагује, је погубан легат који му је оставио Доналд Трамп. Бивши председник се септембра 2020. поносно хвалио својим великим спољнополитичким достигнућем: Аврамовим споразумом којим су Емирати, а потом и Бахреин нормализовали односе са јеврејском државом.
„После деценија подела и конфликта обележавамо зору новог Блиског истока”, говорио је Трамп на церемонији у Белој кући.
„Ови споразуми ће послужити као темељ свеобухватног мира широм читавог региона”, навео је он.
Само осам месеци касније, јасно је да нема ни
„мира” ни
„новог Блиског истока”, већ да регионом управљају силе које су заратиле још у време настанка Израела 1948, а још оштрије непријатељство развиле после рата 1967. и израелске окупације великих делова палестинске земље.
Трамп је подржавао десничаре премијера Нетанијахуа да наставе колонизацију, а свог популистичког савезника наградио је признавањем израелске анексије сиријског Голана и провокативном одлуком о пресељењу амбасаде из Тел Авива у Јерусалим.
Управо је покушај јудаизације нових делова источног, претежно арапског Јерусалима, разбуктао садашњи пожар. Хамас је насиље у Јерусалиму искористио да ракетама покуша да покаже да је једини заштитник палестинских права, а вишедневни конфликт довео је и до незапамћених сукоба Јевреја и Арапа по израелским градовима мешаног становништва – што уноси опасност од грађанског рата.
У недостатку јасне политике, Вашингтон се опрезно држи опробаних дипломатских модела: подршке праву Израела на легитимну одбрану, осуде Хамасових ракетних баража и избегавања било какве критике израелске полувековне окупације.
Серија догађаја покренута у јерусалимском предграђу Шеик Џарах разоткрила је насилну страну израелског колонијалног пројекта, али САД су барем у три прилике пропустиле да се укључе у иницијативе које су у Савету безбедности покренуле Норвешка и Тунис и које позивају Израел да „прекине активности насељавања, уништавања и протеривања” Палестинаца у окупираном источном Јерусалиму.
Администрација потврђује да није спремна да буде објективан брокер, што наставља да угрожава амерички статус у арапском свету без обзира на послушност лидера Залива или Египта. САД се ослањају на директне дипломатске контакте, али остају изоловане баш у време када Бајден покушава да поврати мултилатералне кредите погубљене током Трампове четири године.
Шеф Беле куће би морао – без удара на темеље односа са највећим америчким савезником на Блиском истоку – да појача притисак на Израел на начин на који је то чинио његов председник Барак Обама. Да се оштрије супротстави јеврејској колонизацији и да израелске лидере убеди да се врате годинама замрзнутим мировним преговорима који би требало да воде настанку независне палестинске државе.
Највише што Бајден сада може је да снизи температуру и помогне договору о примирју. Перспективе трајног мира сувише су далеко да би попут претходника причао о „Послу века” који је тако брзо прекривен блискоисточним песком који подижу ракете и бомбе.
Izvor:
www.politika.rs