Руско-турски односи на искушењу у СиријиАутор: Бошко Јакшић недеља, 09.02.2020.
Турска војска је у борбама против Курда заузела неколико области на западној обали реке Еуфрат, али сада мора да одлучи да ли је њен војни ангажман у Сирији отишао предалекоБило је само питање времена када ће на северозападу Сирије доћи до оружаног конфликта снага режима у Дамаску, које покушавају да успоставе контролу над провинцијом Идлиб, и турских инвазионих снага, које територију уз своју границу покушавају да очисте од јединица сиријских Курда.
Откако су осморица турских војника и цивила који раде за војску погинула у нападу трупа председника Башара ел Асада, Анкара је саопштила да њихова крв неће бити продата јефтино, па је у акцијама турских снага на сиријске војне базе убијено, тврди се, 76 војника режима у Дамаску. Број мртвих могао би да се повећа уколико Русија и Турска не успеју да осигурају прекид ватре у складу са споразумом од 12. јануара.
У средишту сукоба је Идлиб, последња препрека коју Асад има на путу обнове пуне контроле над сиријском територијом. Идлиб је четврта безбедна зона у којој би требало да важи прекид ватре између сиријског режима и побуњеника, према споразуму Турске, Русије и Ирана из 2017.
Преостале три зоне су сада под контролом Дамаска, а сви припадници побуњеничких милиција и наоружани џихадисти – њих између 50.000 и 70.000 – пребачени су за Идлиб, који се граничи са Турском. Турска је трупе и војна возила, укључујући тенкове, послала за Идлиб како би заштитила својих 12 постаја и сукобила се с надирућим сиријским снагама које су већ потиснуле побуњенике које Анкара подржава.
Уколико снаге режима у Дамаску преузму контролу над важним путевима М4, који води ка Латакији, и М5, који повезује Дамаск и Алепо, напредовање сиријске армије ће, сматра Турска, угрожавати њене посматрачке локације на терену и претити масовним покретима избеглица ка Турској. Страхује се и да пад Идлиба под пуну контролу Дамаска омогућава Асаду да неометано диктира политичка решења за будућност.
Кључни циљ Анкаре је потискивање из подручја
„терориста” – снага сиријских Курда, које су, после повлачења Американаца, сада под заштитом руске војске. Турска је преузела одговорност за разоружавање тих милиција, док би се Русија и Сирија, према споразуму, уздржавале од директних војних акција како би се избегло расељавање три милиона цивила према турској граници.
Како је од почетка било јасно, Турска није успела да испуни мисију у датом времену и, упркос притисцима Русије, није убедила милиције да се разоружају или крену у другим правцима. Руски дипломатски притисак замењен је војним, па су руске и сиријске снаге кренуле према Идлибу изазивајући покрет 500.000 избеглица.
Анкара је почела да губи контролу над својим дипломатским и војним потезима не само у Сирији већ и у Либији. Реџеп Тајип Ердоган је, у најоштријем саопштењу од обнове односа Москве и Анкаре 2016, поручио:
„Русија тврди да се бори против терориста. Ко су ти терористи? То су цивили који покушавају да заштите своје домове.” Потом је оптужио Русију да се не придржава споразума из Астане и Сочија којима се обавезала да неће предузимати војну офанзиву против Идлиба.
Проблем је то што је Турска та која нема добро решење за Идлиб. Властима у Анкари је јасно да војна кампања против Асадових снага може да их постави на курс који би их довео до судара с Русијом, а она је једини велики савезник Турске после разлаза с Америком. Анкара би то да избегне, па је апеловала на Москву да заустави напредовање сиријских режимских трупа.
Турска нема стварног утицаја на сиријске милиције, нити има решење за стотине хиљада избеглица које могу да пређу њене границе. Ердоган је упао у замку коју је сам себи поставио, а велико је питање да ли ће његова упозорења зауставити војну кампању Москве и Дамаска у Идлибу.
Турска војска је током борби против Курда од прошле године заузела неколико области на западној обали реке Еуфрат, али сада мора да одлучи да ли је њен војни ангажман у Сирији отишао предалеко.
Ердоган захтева да се сиријске снаге из зоне деескализације у Идлибу до краја фебруара повуку на раније линије прекида ватре, најављујући нове војне операције и акције одмазде без упозорења уколико се наставе претње турским војним постајама у том подручју.
Пошто је ово изјавио после телефонског разговора са Владимиром Путином, да ли то значи да је руски председник прихватио да Асада убеди да, барем за сада, прекине са војним акцијама које би режиму у Дамаску обновиле контролу над стратешким путевима?
Ердоган понавља да Анкара нема намеру да буде стално војно присутна на северу Сирије и да једино жели да Москва разуме безбедносне бриге Турске, док је координација препуштена министарствима одбрана две земље.
Руси засад на Ердоганове изјаве реагују веома стрпљиво. Турска је важан савезник, посебно у дипломатским биткама Русије са САД, али Москва је одлучна да што пре коначно заврши рат у Сирији како би пуну контролу предала свом савезнику Асаду. Уколико се на том путу Турска доживи као препрека, њихово савезништво могло би да се суочи са највећим изазовима последњих година.
Izvor:
www.politika.rs