Kriptozaštita informacija i podataka u 2. svetskom ratu

[vitez koja]

Rat je nastupio kada je Hitlerova Nemačka u avgustu 1939. godine zapanjujuće postigla sporazum sa Sovjetskim Savezom, da bi obe zemlje napale Poljsku u septembru 1939. Francuska i Britanija su se obavezale da će braniti Poljsku i tako objavile rat Nemačkoj. Francuska vojska je u rat ušla sa osećajem superiornosti nasleđenim pobedom 1918. godine. S materijalne strane, glavna snaga joj je bio broj artiljerijskih oruđa i tenkova (9.300 poljskih topova i 2.855 tenkova) dok su joj slabe tačke bila protivavionska i protivtenkovska artiljerija, avijacija i transport. S ljudske strane, aktivni i rezervni sastav bio je loše obučen i nedovoljno opremljen.

Francuska vojska je poražena za šest nedelja u maju i junu 1940: nemačke oružane snage pokazale su se ofanzivnije, bolje su koordinirale vazdušnu podršku i bolje koristile svoje mehanizovane trupe. 1,5 miliona Francuza je zarobljeno. 10. juna, Italija je objavila rat Francuskoj, neuspevši protiv francuskih utvrđenja tokom bitke za Alpe. Primirje sa Nemačkom potpisano je 22. juna 1940, zatim drugo s Italijom 24. juna. Čitavu severnu polovinu Francuske, kao i atlantsku obalu, poznatu kao zone occupée (okupirana zona), okupirala je Nemačka da bi nastavila borbu protiv Ujedinjenog Kraljevstva . Francuska vojska, povučena u zone libre et dans l'Empire colonial (slobodna zona i u kolonijalno carstvo), ograničena je na 100 000 ljudi u kontinentalnoj Francuskoj bez ikakvih vojnih obveznika i bez borbenih mogucnosti.

[vitez koja]

Maršal Francuske Philippe Pétain, postao je šef francuske vlade 17. maja 1940.g.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Dobio je puna ovlašćenja 10. jula i vodio je politiku saradnje sa Nemačkom. Misija vojske se svela na održavanje francuskog suvereniteta u svojim kolonijama.

08. novembra 1942, savezničke snage su se iskrcale u francuskoj severnoj Africi. Kada su se tamošnje francuske vlasti potčinile saveznicima i raskinule sa Visijevom Francuskom, Nemačka je okupirala južnu Francusku.

[vitez koja]

Funkcionisanje sifarske sluzbe u Francuskoj vojsci


Razvoj telegrafije ubrzo je izazvao sve veće interesovanje za kriptografiju. Otvorena sredstva komunikacije nisu bila vise sigurna I njena upotreba je zbog toga bila sve manja, sve dok se nisu otkrili blagodati šifrovane prepiske. Nakon zavrsetka I sv.rata, Francuska je na osnovu dotadasnjih iskustava u pogledu primene mera za zastitu tajnosti informacija nastavila da i dalje primenjuje kodove.

Primena kriptografske nauke dobro je prihvaćeno u maloj zajednici francuskih kriptografa. Dovelo je čak do oponašanja, sto je izazvalo pravi preporod ove nauke i pojavu prave „francuske škole“ [18]. Za dvadeset godina u Francuskoj je objavljeno dvadeset devet knjiga na tu temu. Rezultat je bio veliki napredak u odnosu na glavne susede, Veliku Britaniju i Nemačku. Takođe je trebalo dati objasnjenje „modernoj definiciji kriptologije, gde su dve grane - šifrovanje i dešifrovanje - konačno definisane“.

U proleće 1890. godine, u francuskoj vojsci je proglasen kriptografski sistem 1886. modelom za šifrovanje i dešifrovanje poruka. Za to je bio zasluzan kapetan Etienne Bazeries.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Za kriptografiju se zainteresovao rešavanjem kriptograma u kolumnama novina, a ubrzo je primenio svoje kriptoanalitičke veštine u vojnom kontekstu kada je 1890. godine rešavao poruke šifrovane zvaničnim francuskim vojnim sistemom transpozicije. U nastojanju da podstakne reformu unutar vlade i poboljša nacionalnu bezbednost, Bazeries je razotkrio sve slabosti u francuskim sistemima šifriranja. Preko svog pretpostavljenog generala Faya, uspeo je da ostvari kontakt i upozna ministra vojnog sa nedostacima francuskog metoda sifrovanja  i predlozi mere za poboljsanje istog. Međutim, mnoge preporuke Bazeries-a vladi za poboljšanja u službenim sistemima šifri naišle su na nerazumevanje  birokratije i odbijanje, sto je postalo stalni izvor frustracije za njega u inače sjajnoj karijeri.

Kapetan Etienne Bazeries, je inace, razvio je svoj „Cilindrični kriptograf“ koji je bio gotovo identican americkom Jeffersonovom kriptografskom valjku “Jefferson Cipher Device”.
   
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Iako su  gotovo identicni, malo je verovatno da je Bazeries uopste i znao za Jefferson-a. Cilindrični kriptograf koristio je 20 diskova sa po 25 slova. Kao referentnu tačku za pocetak teksta koristio je indikator. Francuska vojska je medjutim odbila cilindrični kriptograf tvrdeći da je previše komplikovan.
Ministar vojni naredjuje formiranje Telegrafske komisije koja je prvi put sazvana da se bavi kriptografskim problemima. Komisija na prvom sastanku odlučuje je da modifikuje postupak iz 1886. kako bi ga učinila pouzdanijim. Novi sastanak komisije doveo je do stvaranja dva rečnika za šifrovanje, poznatih kao “modèle 1890 type I” (model 1890 tip I) za primenu u vreme mira i “modèle 1890 type II” za primenu u vreme rata.

Bazeries je nastavio svoj kriptoanalitički rad čak i nakon što se povukao iz vojske 1899. godine, pomažući u rešavanju nemačkih vojnih šifara tokom Prvog svetskog rata.

Sredstva koja je dodeljivao generalštab za razvijanje kriptografskih  metoda bila su nedovoljna, problem se osećao sve do avgusta 1914.godine Generalno, članovi komisije za sifru suočili su se sa neprijateljskim stavom velikog broja nadređenih, koji nisu voleli da vide njihovo osoblje angazovano, po njima, ovim pomoćnim aktivnostima, ljudi iz Drugog ureda (Obavestajna sluzba) su ih otvoreno izrugivali. Ovo nije sprečilo komisiju da nastavi aktivnosti sa uspostavljanjem kancelarije za šifrovanje/dešifrovanje. Između 1899. i 1914.g. proizvodili su nove rečnike za šifrovanje, izdali su nova uputstva o radu šifrovane korespondencije i izmislili takozvane SD sisteme za šifrovanje.
     
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Bežične telegrafske stanice su instalirane na teritoriji Francuske, ali i saveznika Francuske; marta 1911. godine potpukovnik Dupont, novi šef obaveštajnog odeljenja, otišao je u Folkestone da ozvaniči kriptografsku saradnju sa Velikom Britanijom.

[vitez koja]

Služba šifrovanja Ministarstva rata osnovana je 1912. godine ministrskim dekretom. Zapravo, iako postoji francuska služba Chiffre od sedamnaestog veka, ona potpada pod Ministarstvo spoljnih poslova i brinula je samo o porukama francuskih diplomata. Stoga nije bilo službe Šifre u vojsci u vreme Francusko-pruskog rata 1870-1871, a mnogi istoričari smatraju da je ovo odsustvo uticalo na  poraz protiv Prusa. Monopol Ministarstva spoljnih poslova nad poslovima sifter prestala je sa porastom broja šifrovanih poruka koje su poslate u Evropi. Opšta bezbednost stvorila je službu za šifrovanje/dešifrovanje na čelu sa komesarom Jackuesom Havernom 1904. godine, kako bi pronašla špijune na francuskom tlu. Sa svoje strane, Ministarstvo rata ima naviku da stvara privremene strukture za šifrovanje/dešifrovanje u vreme rata i da se oslanja na sifrovanje/dešifrovanje od strane Ministarstva spoljnih poslova u doba mira. Medjutim, Ministarstva spoljnih poslova i rata su sve manje sarađivali sto je dovelo do toga da svako ministarstvo organizuje svoju sifarsku sluzbu.

U to vreme šifrovanje i dešifrovanje telegrama vršili su službenici ili članovi kabineta ministra većinu vremena. Tada se smatralo da upotreba kriptografije ne zahteva nikakvu posebnu obuku i da je za rečnik kodova objašnjenje dovoljno da se bilo ko može snaci da radi sa njime. Razmatrajuci pitanje generalne (drzavne) bezbednosti, vojska zauzima drugaciji pristup tako sto uspostavlja kripto komisije u mirnodopskom periodu koje mogu da nastave sa radom i u ratno vreme.

Sve do 1912.g. u sifro/kripto komisijama nijedan član nije bio stalan, što je ograničavalo komunikaciju o otkrićima ili radu. U to vreme, Šifra se još uvek doživljavala kao detalj: ona ostaje sekundarna aktivnost koja se ne pominje u dosijeima oficira, više hobi nego stvarna karijera. Pored toga, ovi privremeni odbori se s vremena na vreme uspostavljaju kako bi rešili problem sa rečnikom ili sistemom šifrovanja koji se smatraju zastarelim: od njih se ne traži da traju, već samo da pruže rešenje u datom trenutku. Ova neodlučnost u stvaranju trajne usluge Šifre ogleda se i u brojnim uputstvima o „šifrovanoj korespondenciji“ i u drugim uputstvima u vezi sa radom službe sifre do 1914. godine. .

Komisija za šifrovanu korespondenciju je bila u nadležnosti 3. kancelarije Generalštaba, kancelarije zadužene za operacije, ali i svega što se odnosi na vojnu telegrafiju, žičanom i bežičnom mrežom. Čini se da se sifarska sluzba prvenstveno posmatrala kao služba koja se bavi šifrovanom prepiskom, pa se zbog toga činilo normalnim da se stavi u nadležnost 3. biroa. Sifra se nije posmatrala kao obaveštajno sredstvo (zastupa ga 2. kancelarija Generalštaba), već kao poštanska služba.

[vitez koja]

Šifrovanje se i dalje doživljavalo kao izuzetno jednostavna aktivnost, a tretman šifrovane prepiske prilično lak posao. Uobičajeno razmatranje iz 1912. godine je da je rečnik dovoljan da se bilo šta može kodirati. U praksi se ispostavlja da je ovo mnogo složenije. Iz tog razloga su organi zaduzeni za šifru obavezno obučeni određenom sistemu šifriranja, pored obuke za upotrebu rečnika kodiranja, i na sopstveni rizik. Uz velike napore komisija za sifre uspeva da ubedi rukovodstvo Ministarstva rata (tj. Edmonda Buata, šefa kabineta i Alexandera Milleranda, ministar), o potrebi stvaranja odeljka za sifre unutar kabineta, koji više neće zavisiti ni od spoljnih poslova ni od opšte bezbednosti.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ovaj predlog podrzava i Načelnik Generalštaba vojske, general Joseph Joffre. Ministar Millerand je predlog konačno odobrio 25. januara. Ukratko, bila je potrebna volja starijih ljudi i iskusnih sifrera da bi se stvorila služba čija će korisnost biti dokazana tokom rata.

Služba je osnovana uz odobrenje Section de Statistique (Odeljenja za statistiku-vojne tajne službe) cime započinje rešavanje institucionalnog okvira šifre. Odeljak Sifre (Section du Chiffre) počeo je da radi 01. septembra 1912.g.

Odeljak sifre radi uz podršku vojnog osoblja i ministra i utvrđuju ovlašćenja odeljenja za šifrovanje: šifrovanje i dešifrovanje prepiske koja prolazi kroz kabinet ministra, priprema rečnika i kodeksa za vojsku, upravljanje navedenim rečnicima i knjigama šifara (distribucija, konzervacija, arhiviranje), kao i ucesce u obaveštajnim misijama o kriptografskim procesima stranih vojski.

Odeljak sifre brojao je 4 lica: šef odeljenja (Cartier), njegov zamenik (Givierge), administrativni službenik i sekretar.

[vitez koja]

Marcel Givierge

Marcel Givierge (1871-1931) nakon zavrsetka stidija 1892.g.na elitnom univerzitetu École Polytechnique u blizini Pariza, odlucio se za specijalizaciju artiljerije francuske vojske, s obzirom da se  École Polytechnique nalazio pod patronatom Ministarstva rata. Kako se Marcel Givierge smatrao za poliglotu (govorio je ruski, engleski i nemacki jezik) dodeljen je Gouvernement Militaire (vojnoj komandi) u Parizu 1909.godine. Od 23. januara 1912.g. postavljen je duznost u Ministarstvo rata na cijem se celu tada Alexander Millerand.

Kako je znao strane jezike angazovan je u pocetku povremeno na sifrovanju i desifrovanju sifrovanih poruka ministarstva koriscenjem recnika kodova. Osnivanjem i pocetkom rada Odeljka za sifre (Section du Chiffre) 01. septembra 1912.g. angazovan je za rad u njemu gde je postavljen za zamenika sefa odeljka.

Tokom Prvog svetskog rata, u vremenu od 1914 do 1917.g., bio je šef odeljenja za šifre Generalstaba.  Za to vreme uspeo je da “razbije” sifarski kod koji su za zastitu svojih poruka upotrebljavale nemačke podmornice.

Godine 1921. postavljen je za šefa Odeljenja za šifre Generalštaba i na tom mestu ostao je do 1927.g.

Nakon rata, napisao je niz specijalizovanih članaka koji se bave kriptografijom, kao što je „Kriptografske mašine i njihove primene u bežičnoj telegrafiji“ objavljen u casopisu “Génie civil” 1922.godine, kao i nekoliko knjiga o kriptologiji “Questions de chiffres” 1924g. i “Cours de cryptographie” 1925.g.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Njegova rasprava o kriptografiji, objavljena 1925. godine, korišćena je 1929. godine za obuku poljskih kriptologa na Univerzitetu u Poznanju, iz poljskog Biuro Szyfrówa, pionira u dešifrovanju poruka nemačke vojske, šifrovanihpomucu kriprografske mašine Enigma.

Karijeru je završio 1931. godine, odlaskom u penziju, kao brigadni general.

[vitez koja]

Zastita informacija francuske vojske u medjuratnom periodu

Poslove koje je po pitanju sifarskih poslova zapoceo Odeljak za sifre (Section du Chiffre) Generalstaba pred pocetak I sv.rata, nastavio je i posle njegovog zavrsetka.

Nesporno je da su recnici kodova koristili i dalje sve do prve polovine dvadesetih godina. Medjutim, za pretpostaviti je da su u grancuskoj vojsci upotrebljavani i drugi sifarski sistemi zastite.

Nazalost u toku pripreme ove teme, naisao sam na vrlo oskudnu literature o tome. Razlog za to je sto je celokupan materijal vezan za sifru 1940.godine, nakon pada severne Francuske pod Nemce, i pretnje da bude zarobljen spaljen. Dostupnih podataka je izuzetno malo ili jednostavno ne postoje.

Francuska vojska je pocetkom 30.-tih godina presla na masinsko sifrovanje pri cemu je koristila elektromehaničku mašinu za šifrovanje pod oznakom “B-211.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

“B-211” je bila elektromehanička mašina za šifrovanje koju je razvio Boris Hagelin za francusku vojsku 1932. godine, dok je sa Arvidom Gerhardom Dammom radio za A.B. Kriptograf u Stokholmu (Švedska). “B-211” je bila dostupna u više verzija. Zasnovana je na Damovom patentiranom dizajnu B-13, koji je imao dva kodirajuća rotora. Hagelin je poboljšao dizajn dodavanjem dva svoja točkića za kontrolu koraka svakog od kodirajućih rotora. Elektromehanička mašina za šifrovanje “B-211” imala je motorni pogon i ugrađeni štampač za papirnu traku.

U njoj je korišćena šifra višeabecedne kolone zamene. Tezina masine je bila oko 19 kg. Oko 500 primeraka mašine napravio je L.M. Ericsson u Colombes-u (Pariz, Francuska) i dostavio francuskoj vojsci pre izbijanja Drugog svetskog rata. Francuska vojska bila je veoma zadovoljna mašinom.

Kada se rat završio, naredili su još 100 jedinica, što je označilo početak duge veze sa Hagelinom. Na bazi ove elektromehanicke masine, Hagelin će razviti seriju prenosnih šifrovanih mašina serije “C”, počev od vrlo male prenosne “C-35”.

[vitez koja]

Uloga Francuske u razbijanju enigma

Dvadesetih godina 20. veka francuska radio obaveštajna služba bila je decentralizovana. Za dešifrovanje stranih, uglavnom nemačkih i italijanskih šifri i šifri bilo je odgovorno odeljenje za kriptologiju Generalštaba, dok je radio nadzor sprovodila obaveštajna služba, Service de Renseignement ili S.R. Krajem 1930. godine, dešifrovanje je predato S.R.-u, koji je stvorio Odeljak D (za dešifrovanje), čiji je Bertrand postao šef. Kasnije je preuzeo svu francusku radio obaveštajnu službu.

Posle I sv.rata francuska obaveštajna služba dozivela je ubrzan razvoj koristeci ratna iskustva. Medjutim odnos francuske drzave dvadesetih godina proslog veka prema vojsci, a time i prema obavestajnoj  sluzbi,  bio je jako los i slab, pa su istoj nedostajali kadrovi i svi ostali resursi. Štaviše, političare u tom period nije bila briga za vojsku. Kao rezultat, međuratni period će period stagnacije u delovanju obavestajne sluzbe. Međutim, uprkos slabosti ljudskih i finansijskih resursa koji su joj dodeljeni, Obavestajna sluzba (Drugi biro) je od sredine 1930-ih bila izuzetno informisana o Nemačkoj, njenim službama i broju oruzanih snaga.

Obaveštajna saradnja sa Poljskom prvi je scenario u kome je razmena obaveštajnih podataka bila vrhunac saveza zamišljenog na najvišem nivou. Rapalski sporazumi potpisani između Nemačke i SSSR-a aprila 1922.g. ubrzali su francusku želju za jačanjem vojne saradnje. Pukovnik Fournier, šef druge kancelarije francuskog generalštaba od 1920. do 1926. godine, posetio je nekoliko istočnoevropskih prestonica kako bi otvorio diskusije sa stranim vojskovođama. Istovremeno su to učinili i maršal Foch i general Sikorski. Prvi opipljivi znak saradnje bilo je potpisivanje protokola u Parizu 6. novembra 1924.g. Na vojnom nivou sporazum je predviđao vrlo obimnu saradnju i, po prvi put, u miru, saradnju između obaveštajnih službi u vezi sa nemačkom i sovjetskom pretnjom. Obaveštajni aspekt sporazuma postao je važećim tek u martu i aprilu 1926, što je rezultiralo potpisivanjem sporazuma od 13. aprila 1926.g.

Već 1931. godine Francuzi su bili upoznati sa postojanjem i svrhom kripto uređaja “Enigma”. Međutim, ni francuski ni britanski kriptolozi nisu nikako uspevali da razotkriju njenu šifru.  Do početka Drugog svetskog rata obaveštajna služba (Service de Renseignement ili S.R.) uspela je da probije nemačke kodove.

08.decembra 1932.g. prilikom posete predstavnika francuske obavestajne sluzbe poljskim kolegama, u sastavu ekipe se nalazio i kapetan Gustave Bertrand šef Odeljka D (za dešifrovanje), odgovoran za radio izvidjanje i desifrovanje nemackih tajnih poruka. Tom prilikom on je uspostavio saradnju predstavnicima poljskog Bureau du Chiffre i informisao ih do kakvih su podataka o “Enigmi” Francuzi do tada dosli.

[vitez koja]

Bertrandovi obaveštajni saradnici uspeli su doci do dokumenata (uputstvo za upotrebu i knjiga šifara) koji se odnose na mašinu Enigma od Hans-Thila Schmidta (Francuzi ga vode pod kodnim imenom "Asche"), zaposlenog u Kriptografskoj agenciji nemačkih oružanih snaga. U decembru 1932. godine, Bertrand je predao ova dokumenta šefu poljskog Biroa za šifre, majoru Gvidu Langeru. Asche-ovi dokumenti, prema svedočenju kriptologa Mariana Rejevskog, pokazali su se u praksi presudni za njegovo matematičko rešenje ožičenja vojne mašine Enigma.  Tom prilikom, Poljaci nisu izneli nikakav podatak o njihovom dosadasnjem radu na “razbijanju Enigme”.

Francuzi su imali sasvim drugaciji pristup resavanju problema “Enigme”.  Oni su primenili konvencionalniji pristup prikupljanju informacija: dobri agenti, tajni sastanci i velikodušna isplata. Iako su svakodnevno presretali sifrovane nemačke poruke, potpuno nejasne sadržine , oni se nisu potrudili da rventualno naprave kopiju “Enigme”. Zbog preteranog samopouzdanja i nedostatka motivacije, tvrdili su da je nemoguće otkriti ključ, čak i ako se poseduje kopija. 

Kada je postalo jasno da je rat neizbežan i da su poljski finansijski resursi nedovoljni da idu u korak sa razvojem Enigminog sifrovanja poljski generalštab i vlada odlučili su da obaveste svoje saveznike  (Francuska,Engleska) o tajni dešifrovanja Enigme.

Iako su skoro sest godina uspesno “citali” poruke nemackog Reicha, Poljska nije svojim zapadnim saveznicima davala originalne desifrovane telegrame. U kontaktima razmenjivane su sira obavestenja o nemackim oruzanim snagama u kojima je Poljska navodila i podatke dobijene “citanjem” sifre “Enigma”.

[vitez koja]

Prvi sastanak organizovan je u januaru 1939. godine u Parizu i bio je posvećen mogućnostima razbijanja šifre Enigma. Tada je dogovoreno da se sledeći sastanak održi samo ako bilo koja od uključenih strana dobije nove informacije u vezi sa uređajem za šifrovanje. Tada niko od poljskih predstavnika nije otkrio informaciju da su Poljaci šest godina čitali šifrovane poruke nemačke Enigme. Međutim, situacija u Evropi se promenila tako dramatično od januara, pa je Poljska odlučila da podeli ovu tajnu sa saveznicima i predstavi im po jednu kopiju uređaja Enigma.

25.-27. jula 1939. godine u Varšavi je održan sastanak sa predstavnicima britanske i francuske obaveštajne službe. Francusku su predstavljali major Gustave Bertrand i kapetan Henri Braquenié, dok su Britaniju prestavljali Alastair Denniston, šef Vladinog kodeksa i škole Sajfer u Bletchli parku (Government Code and Cypher School in Bletchley Park), britanski kriptolog  Alfred Dillwyn “Dilly” Knox i prof. Humphrey Sandwich, specijalista za radio izvidjanje. Poljski domaćini uključivali su šefa Biroa za šifre Gwida Langera, šefa Nemačkog odseka (BS-4) Biroa za šifre Maksimilijana Češkog, nadzornika Biroa za šifre iz generalštaba obaveštajne službe Stefana Majera i kriptologe Rejevskog, Ruzicku i Zigalskog.
26. jula, 1939.g. predstavnicima francuske i britanske obaveštajne službe otkrivene su poljske metode u razbijanju sifre “Enigme”.

Francuski i Engleski oficiri bili su iznenadjeni uredjajima koje su konstruisali i napravili poljski strucnjaci: vernu kopiju nemacke “Enigme”, ciklometre, “bombu”, “rostilje” i “listove”. Tokom posete saveznici su upoznati sa načinima dobijanja ključeva za uređaje za šifrovanje. Upoznavsi se sa rezultatima rada poljskih kriptologa, Francuzi i Britanci bili su zapanjeni nivoom njihovog napretka koji je u to vreme bio za njih nedostižan. Obe delegacije su dobile kopiju uređaja Enigma zajedno sa materijalima neophodnim za upravljanje mašinom.

Ovaj prenos znanja se zaista dogodio u pravom trenutku, jer su Nemci uskoro napali Poljsku. Poljaci su pokušali da pruže otpor, ali kada ih je, samo šesnaest dana kasnije, i Sovjetski Savez napao s leđa, više nije bilo nikakve nade i došlo je vreme da poljski kriptolozi spasavaju živu glavu. Oni su se tokom rata povlačili po celoj Evropi i učestvovali u otporu, neki se našli u nemačkom zarobljeništvu gde je nekolicina pogubljena, ali nikada niko od njih nije odao tajnu razbijanja Enigme.

[vitez koja]

Rejevski je sa kolegama i kompletnom dokumentacijom krenuo u izbeglistvo gde su posle puno peripetija stigli u Francusku.

Od izbijanja rata, sve aktivnosti francuske obavestajne sluzbe bile su skoncentrisane u jedinstveni Peti biro Generalstaba. Peti biro, sa kojim su bili delovi radio spijunze (izvidjanje, presretanje, ometanje) i jedinica sifre francuske vojske preseljen je u gradic Gretz-Armainvillers, jugoistocno 40 km od Pariza. Sifrerska sluzba bila smestena u zamak Chateau de Vignolles. Centar je dobio konspirativno ime PC Bruno. Centrom je rukovodio major Gustave Bertrand.

Oktobra 1939,g. u zamku je bio na okupu tim prebeglih poljskih kriptologa. U francuskom centru, od oktobra 1939. do juna 1940.g., poljaci su pruzali pomoc francuskim sifrerima u dešifrovanju nemačkih poruka šifrovanih na Enigmi. Na osnovu projekata, koje su po secanju izradili poljski matematicari, rekonstruisani su ciklometar i neki drugi uredjaji za desifrovanje koji su korisceni od strane poljskih kriptologa.

Prvo potpuno dešifrovanje šifrovane poruke obavljeno je 17. januara 1940. Tokom nemačke ofanzive u Francuskoj, služba šifri bila je aktivna u slobodnoj zoni sa jednom od mašina koju je zadržala. Dobijene informacije svakodnevno su se prenosile engleskim službama. Tada su, tokom primirja u junu 1940, svi francuski arhivi i znanje prosleđeni britanskim kriptografima. Zahvaljujući njima - ali i poslu koji su Poljaci pre rata obavili - Englezi su od maja 1940. mogli da dešifruju poruke Luftvaffe-a, zatim Kriegsmarine-a (1941) i Vehrmachta (1942).

Ovo je bio jedan od najvećih francuskih doprinosa savezničkoj pobedi.

[vitez koja]

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA I PODATAKA SVAJCARSKE U II SVETSKOM RATU


Švajcarska je najmanja od 23, danas u svetu postojeće federacije i, uz Sjedinjene Američke Države, najstarija. Sa 26 federalnih jedinica (kantona) i četiri nacionalna jezika (nemački, francuski, italijanski i retoromanski) jedna je od najkomplikovanijih. Suštinska obeležja Švajcarske su: federativno državno uređenje koje garantuje posebnost i samostalnost kantona a pritom ne ugrožava efikasno funkcionisanje celine, rasprostranjeni mehanizmi neposrednog i poluposrednog učešća građana u vlasti, kao i međunarodnopravno priznat status neutralnosti. Švajcarsku odlikuje i specifična politička kultura koja neguje kompromis i koalicije i shvatanje nacije kao političke, voljom zasnovane zajednice.

Nastala kao konfederacija 1291.g., iz “večitog saveza” tri kantona, i od tada stalno proširivana, Švajcarska je u svojim današnjim granicama od 1815. godine. Od 1848. godine Švajcarska je federacija, mada se u zvaničnom nazivu zemlje i danas nalazi termin konfederacija.

Po obliku vladavine Švajcarska je od svog nastanka kao i tokom celog svog postojanja republika. Ustav iz 1848, donet nakon kratkotrajnog građanskog rata, Švajcarsku je pretvorio iz saveza država u saveznu državu. (Jedan broj kantona je bio za centralizaciju zemlje, dok su drugi, uglavnom katolički kantoni, bili protiv nje. Sedam katoličkih kantona se udružilo 1845. u odbrambeni savez tzv. Sonderbund. Jednomesečni građanski rat 1847. između dve suprotstavljene grupe kantona završio se porazom Sonderbunda i donošenjem Ustava). Njen jedini pravni osnov od tada predstavlja važeći ustav.

Ustav iz 1874, koji je zamenio Ustav iz 1848.g., nije promenio federalnu koncepciju zemlje, ali je ojačao ovlašćenja saveznih vlasti. Ovaj ustav imao je oko 140 delimičnih revizija za vreme svog 125-togodišnjeg trajanja. Ove revizije odražavaju dve osnovne tendencije u razvoju ustavnog prava i federalnog ustrojstva Švajcarske. Jedna je vodila stalnom jačanju prava građana i instrumenata neposredne demokratije, a druga jačanju centralne vlasti, kao odgovoru na potrebu efikasnijeg upravljanja zemljom. Ustav iz 1874. je zbog mnogobrojnih delimičnih revizija postao potpuno nepregledan, pa je danas važeći ustav usvojen je 18. aprila 1999. godine, koji je stupio na snagu 26. oktobra 1999. godine.

Vlast je u Švajcarskoj organizovana na tri teritorijalno-politička nivoa: na nivou savezne države, na nivou kantona i na nivou opštine. Organizacija vlasti na saveznom nivou određena je saveznim Ustavom. Vrhovni organ vlasti u Savezu je Savezna skupština (Bundesversammlung), koju čine dva veća: Nacionalno veće (Nationalrat), koje predstavlja sve građane Švajcarske i bira se proporcionalno broju stanovnika, i Veće kantona (Ständerat), u koje kantoni šalju svoje predstavnike. Izvršna vlast Saveza je Savezno veće (Bundesrat) ili vlada, a Predsednik savezne vlade ujedno je i Predsednik Saveza (Bundespräsident).

[vitez koja]

Svajcarska tokom II svetskog rata

Jedan od potencijalnih rezultata Prvog svetskog rata bilo je širenje Švajcarske tokom međuratnog perioda. Na referendumu održanom u austrijskoj pokrajini Vorarlberg 11. maja 1920, preko 80% glasača podržalo je predlog da se država pridruži Švajcarskoj Konfederaciji. Međutim, ovo je sprečilo protivljenje austrijske vlade, saveznika, švajcarskih liberala, švajcarsko-italijanskih i švajcarsko-francuskih.

Međutim, Kneževina Lihtenštajn uspela je da se isključi iz Austrije 1918. godine i potpisala je monetarnu i carinsku uniju sa Švajcarskom koja je faktički garantovala njenu nezavisnost. 1920.godine Švajcarska se pridružila Ligi nacija.

1934. godine usvojen je Švajcarski zakon o bankama. To je omogućilo anonimne brojevne račune, delimično da bi se Nemcima (uključujući Jevreje) omogućilo da sakriju ili zaštite svoju imovinu od zaplene od strane novoosnovanog Trećeg rajha.

1936. godine u Davosu je izvršen atentat na Vilhelma Gustloffa (Wilhelm Gustloff).  On je bio šef „Organizacije Auslands“ ("Auslands-Organisation") nacističke stranke u Švajcarskoj. Švajcarska vlada odbila je da izruči Nemačkoj navodnog atentatora Davida Frankfurtera. Frankfurter je osuđen na 18 godina zatvora, ali je pomilovan 1946.godine.

Kako su evropske napetosti rasle 1930-ih, Švajcarci su počeli da preispituju svoju političku i vojnu situaciju. Socijaldemokratska partija je napustila svoje revolucionarne i antivojne stavove, a uskoro je zemlja počela da se naoružava za rat. Savetnik Partije poljoprivrednika, trgovaca i nezavisnih gradjana (Party of Farmers, Traders and Independents) Rudolf Minger, predviđajući da će doći do rata 1939. godine, vodio je obnovu švajcarske vojske.
   
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Počevši od 1936. godine, obezbedio je veći budžet za odbranu i pokrenuo sistem ratnih obveznica. Minger je povećao odbrambeni budžet sa oko 95 miliona franaka na oko 130 miliona. Vojska je prestrukturisana u manje, bolje opremljene divizije, a trajanje obuke vojnih obveznika produženo je na 3 meseca uz preduzimanje aktivnosti naoružavanja regruta i izgradnji nacionalne odbrambene strukture.
   
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

1937. godine osnovana je ćelija ratne ekonomije (war economy cell). Domaćinstva su podsticana da drže dvomesečne kucne zalihe hrane i osnovnih potrepština. Godine 1938. ministar spoljnih poslova Đuzepe Mota (Giuseppe Motta) povukao je Švajcarsku iz Društva naroda, vrativši zemlju u njen tradicionalni oblik neutralnosti.

Takođe su preduzete mere za dokazivanje nezavisnog nacionalnog identiteta Švajcarske i jedinstvene kulture od okolnih fašističkih sila. Ova politika je bila poznata kao “Geistige Landesverteidigung”, ili „duhovna nacionalna odbrana“. 1937.godine vlada je otvorila Muzej saveznih povelja (Museum of Federal Charters). Povećana upotreba švajcarskog nemačkog jezika poklapala se sa nacionalnim referendumom koji ga je učinio nacionalnim jezikom 1938. godine, potezom osmišljenim da se suprotstavi pokušajima Benita Musolinija da podstakne italijanski nacionalizam u južnim kantonima Grisons i Ticino. U decembru te godine u vladinom obraćanju, katoličko-konzervativni odbornik Philipp Etter pozvao je na odbranu švajcarske kulture. “Geistige Landesverteidigung” je naknadno eksplodirao, tako sto je predstavljen na markama, u knjigama za decu i u zvaničnim publikacijama.

[vitez koja]

Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata 28. avgusta 1939. godine, Švajcarska je počela da se mobiliše za moguću invaziju na nju. Prelazak u ratno stanje bio je brz i zemlja je potpuno mobilisana za samo tri dana.

Parlament je brzo izabrao 61-godišnjeg generala Henrija Guisana (Henri Guisan) za komandanta i do 3. septembra je mobilisano 430 000 vojnika i 210 000 pripadnika pomoćnih službi, od kojih 10 000 žena, radi odbrane neutralnosti zemlje. Na kraju je za odbranu zemlje mobilisano 850.000 vojnika.


Henri Guisan

Henri Guisan bio je oficir švajcarski vojske koji je tokom Drugog svetskog rata obavljao funkciju komandanta švajcarske vojske. Bio je četvrti čovek koji je unapredjen u retko korišćeni švajcarski čin generala i najpoznatiji švajcarski vojnik. Najviše ga pamte po efikasnoj mobilizaciji švajcarske vojske i švajcaraca za pruzanje otpora protiv moguće invazije nacističke Nemačke 1940.godine.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Henri Guisan rođen je u Meziereu u kantonu Vo 21. oktobra 1874.g. Sin bogatih roditelja stekao je diplomu u Lozani. Kasnije je studirao poljoprivredu u Eculliju u Francuskoj i Hohenheimu u Nemačkoj. U toku sluzenja vojske dodeljen je poljskoj artiljeriji, gde je unapređen u cin poručnika 1894. godine, u kapetana 1904. godine, u generalštabnog kapetana 1908. godine i tri godine kasnije u generalštabnog majora. Na zahtev generala Theophila Sprechera von Bernegga, načelnika Generalštaba, prešao je u pešadiju 1911. U prvom sv. ratu služio je kao potpukovnik u operativnom odeljenju Generalštaba u Bernu,  a zatim komandovao 9.pešadijskim pukom i bio načelnik štaba 2.divizije. 1921. unapređen je u cin brigadnog generala, 1927. u general-majora, a 1932. u general-potpukovnika. Dana 3. avgusta 1939, uoči Drugog svetskog rata, Savezna skupština ga je izabrala za generala oružanih snaga, I postavila za komandanta svajcarske vojske.

Dobio je direktivu da zaštiti nezavisnost zemlje i održi integritet švajcarske teritorije. Uspeo je da ulije duh otpora i vojsci i stanovništvu stvarajući savez između ovih celina švajcarskog društva. 25. jula 1940. general Guisan uputio je istorijsko obraćanje čitavom švajcarskom oficirskom korpusu okupljenom na Rutliju, mestu simbolu u švajcarskom romantičnom nacionalizmu gde ih je obavestio o vojnoj nacionalnoj strategiji Redouta. General Guisan je u svom govoru naglasio spremnost vojske da pruži bezuslovni otpor.Tokom rata, general Guisan je jednoglasno podržan u celoj zemlji.

General Guisan otpušten je iz aktivne vojne službe 20. avgusta 1945.g. Umro je 12. aprila 1960.g. Više od 300 000 ljudi, od kojih su mnogi bili veterani u uniformi, učestvovalo je u pogrebnoj povorki.






Švajcarsko ratno vazduhoplovstvo imalo je 86 borbenih aviona i 121 izviđački avion. To zvuči prilično značajno, međutim, samo tri od 21 eskadrile vazduhoplovnih snaga smatrale su se sposobnim za aktivnu službu, a pet nije imalo nijedan avion. Međutim, Švajcarci su bili dovoljno pametni da od Nemaca kupe lovce Messerschmitt 109 pre izbijanja rata a proizvodili su i svoje lovce Morane.

Kopnena komponenta švajcarskih oružanih snaga poticala je od kantonalnih trupa Stare švajcarske Konfederacije, na koje su pozvani u slučajevima spoljnih pretnji Tagsatzung ili kanton u nevolji. Kantonalne vojske pretvorene su u federalnu vojsku (Bundesheer) ustavom iz 1848. Od tada je bilo nezakonito da pojedini kantoni objavljuju rat ili potpisuju kapitulacije ili mirovne sporazume. Švajcarska je izbegla okupaciju tokom Prvog svetskog rata. 1932. vojska je pozvana da suzbije antifašističke demonstracije u Ženevi. Vojnici su ubili 13 demonstranata, ranili 65. Ovaj incident naneo je veliku stetu ugledu vojske, što je dovelo do upornih zahteva za njeno ukidanje od strane levičarskim političarima. U incidentu 1932. godine, raspoređene trupe su svesno birane iz ruralnih regiona kao što je Bernski Oberland, raspirujući neprijateljstvo između tradicionalno konzervativnog ruralnog stanovništva i urbane radničke klase. Treća potpuna mobilizacija vojske dogodila se tokom Drugog svetskog rata pod komandom Henrija Guisana.

Nakon poraza Francuske u leto 1940, što je Treći rajh učinilo dominantnom silom Zapadne Evrope, Nemci su planirali da okupiraju i Švajcarsku. Operacija sa kojom su planirali da zauzmu Svajcarsku zvala se “Tanenbaum”. 

Operacija je podrazumevala niz iznenadnih napada za zajedničko zauzimanje Švajcarske od strane nemačkih snaga iz Francuske, Nemačke i Austrije, koje su pod komandom Oberstleutnant Oto Vilhelm fon Menges trebale da izvrsi nakon nemačko-francuskog primirja u Kompjenju na dan 24. juna 1940. godine.

Planirano je da pri sprovođenju napada italijanske trupe istovremenim napadom sa juga daju podršku operaciji. Sa njima bi oko 31. jula 1940. godine bila utvrđena približna linija koja bi delila Švajcarsku. Ta linija bi išla od Sen Morisa preko vododelnice Are-Rona onda ka Tediju i Retikonu, da bi se završila na Mutleru.

Fon Menges je do 12. avgusta 1940. godine predstavio treću ažuriranu verziju plana operacije za generalštab nemačke vojske. Fon Menges je pretpostavio da je švajcarsku vojsku moguće pobediti tako da bi povlačenje u visoke planine i organizovani otpor (reduit) bili nemogući. Pri tome bi Bern, Zoloturn i Cirih (Oerlikon) bili brzo zauzeti i pri zauzimanju neoštećeni.

Iznenadni napad od Ženevskog jezera do Konstance, izvrsiti ka centru zemlje. Moramo primorati Švajcarsku na brzu predaju koristeći ekstremnu superiornu silu – glasio je plan.

Sile osovine imale su dostojne protivnike. Kao i Švedska, Švajcarska je svoju neutralnost štitila oružjem, a njenih plaćenika se još u petnaestom veku plašila Evropa. Svi švajcarski muškarci bili su u pripravnosti i svi su imali puške, koje su čuvali u kućama u slučaju mobilizacije. Za zemlju od svega četiri miliona stanovnika, Švajcarci su imali impresivnu vojsku od oko 850.000 ljudi. Takođe, Švajcarska je planinska zemlja, što znači da bi nemački tenkovi na njenoj teritoriji bili beskorisni.

Švajcarska bi im se suprotstavila, zapravo, narodnom milicijom bez tenkova, artiljerije i aviona. Iako je planinska, najnaseljeniji delovi su na ravnim terenima, koji bi lako mogli biti pregaženi. Takođe, ranije podignuta utvrđenja stajala su na granicama sa Nemačkom i Austrijom, ali ne i sa Francuskom.

Jedan razlog zašto nacisti nisu realizovali plan za okupaciju Švajcarske je možda taj što ih je Hitler delom smatrao Nemcima (to ga, pak, nije sprečavalo da okupira Austriju).

Verovatnije je da ga je u tome sprečila invazija na Rusiju, iako su Nemci i dalje prikupljali sredstva da okupiraju Balkan u proleće 1941, a možda je Švajcarska jednostavno bila suviše koristan posrednik između nacista i svetske ekonomije.

[vitez koja]

Tokom rata, Švajcarska štampa kritikovala je Treći rajh, često izazivajuci veliko nezadovoljstvo njegovog vođstvo. Zauzvrat, Berlin je Švajcarsku proglasio srednjovekovnim ostatkom, a narod odmetnutim Nemcima. Švajcarska vojna strategija promenjena je iz strategije statičke odbrane na granicama u strategiju iscrpljivanja i povlačenja u jake dobro snabdevene položaje visoko u Alpima poznate kao Nacionalna reduta. Ideja je bila da se cena invazije učini previsokom. Tokom invazije, švajcarska vojska će zadržati kontrolu nad ključnim železničkim vezama i prolazima u Nacionalnoj reduti.

Švajcarska je bila baza za špijunažu obe strane u sukobu i često je posredovala u komunikaciji između osovine i savezničkih sila služeći kao sigurnosna zona. 1942. godine u Bernu je osnovana Kancelarija za strateške usluge Sjedinjenih Država (OSS). Naporima Alena Dalesa stvorena je prva američka obaveštajna služba u zapadnoj Evropi. Tokom savezničke invazije na Italiju, OSS u Švajcarskoj je vodio taktičke napore za preuzimanje Salerna i ostrva Korzika i Sardinija.

Uprkos javnim i političkim stavovima u Švajcarskoj, neki visoki oficiri švajcarske vojske imali su pro-nacističke simpatije: naročito pukovnik Arthur Fonjallaz i pukovnik Eugen Bircher, koji je vodio Švajcarsku Patriotsku federaciju (Schweizerischer Vaterländischer Verband). Švajcarski mediji osudili su „okultni uticaj hitlerizma na švajcarski narod tokom Drugog svetskog rata, čega oni nisu često bili svesni ".

Švajcarska je posle drugog svetskog rata tvrdila da je jedini razlog što Hitler nije odlučio da napadne Švajcarsku, činjenica da postoji ogromna vojska. Ipak, istoričari to danas poriču. Švajcarska je zadržala svoju neutralnost da zaštiti sopstvene bankarske interese od pljačke Osovine. Takođe je zavisila od nemačkog uglja, sa 10 miliona tona uvezenih tokom rata, što je činilo 41% švajcarskih zaliha energije. Švajcarska je čuvala milijarde dolara u zlatu koje su nacisti oteli žrtvama Holokausta, ali je ne treba olako oceniti kao nacističku marionetu.

Švajcarska je iz Drugog svetskog rata izašla nepokorena, ali ne i neokrznuta, ona je opstala kao slobodna, demokratska zemlja u Evropi koja je drhtala pod nacističkom čizmom, ali je i sarađivala sa Trećim rajhom.

U svakom slučaju, u rat je ušla i iz rata izašla kao slobodna zemlja.