Kriptozaštita informacija i podataka u 2. svetskom ratu

[vitez koja]

Kriptologija Svajcarske

Švajcarsko Ministarstvo spoljnih poslova koristilo je nekoliko kriptoloških sistema za zaštitu svojih poruka. Korišćeno je nekoliko Knjiga šifara. Ovi sistemi su bili male kriptografske vrednosti, ali su imali zanimljivu karakteristiku po tome što su isti šifrerima bili dostupni na tri jezika. Francuski, nemački i italijanski bili su priznati zvanični jezici Švajcarske, pa su Knjige šifara švajcarskog ministarstva spoljnih poslova imale verzije na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku.

Pored Knjiga šifara, Švajcarci su od 1938.godine poceli da koriste i komercijalne mašine za šifrovanje Enigma u svojim najvažnijim ambasadama.

[vitez koja]

Kriptozastita informacija Svajcarske u II svetskom ratu


1937.godine, švajcarska vlada je od  Nemačke narucila odredjenu kolicinu masina za sifrovanje “Enigma”, koje su isporucene između 1938. i 1940.godine. Mašine “Enigma” su stavljene u službu švajcarske vojske i vladine diplomatske službe. Sumnjajući da Nemci, a i Saveznici mogu da dekriptiraju saobracaj sifrovan  Enigmom, Švajcarci su po prijemu istih izvršili niz modifikacija na ovim mašinama. Rezultat je bio Enigma koja se znatno razlikovala od standardne nemacke komercijalne mašine i koja se nazivala „švajcarska Enigma K“.
     
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

 “Enigma” je bila smestena u drvenoj hrastovoj kutiji sa kožnom drškom, rotorima I, II i III, svaki sa odgovarajućim brojevima i četvrtim “umkerwalze” (podesivim rotorom), standardne QWERTY tastature od 26 tastera, sa posebnim daljinskim displejom (svetlosna ploča) smeštenim u deo glavnog kućišta.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pokretni rotori su sada bili na slobodnoj-uklonjivoj osovini. To je omogućilo jednostavnu promenu „položaja rotora“, tj. redosleda od tri obrtna rotora u okviru njihovog medjusobnog polozaja. Tri rotora daju 3 * 2 * 1 = 6 mogućih različitih položaja valjaka.

U kompletu je bilo i dodatno drveno kućište sa višenaponskim mrežnim transformatorom, za napajanje. U poklopcu se nalazilo deset rezervnih sijalica i zeleni filter za odsjaj I kratko uputstvo za “chiffriermachine 'Enigma'”. Dimenzije originalne kutije napravljene u Svajcarskoj su 38cm x 28cm x 15cm. Tezina masine je bila 12,56 kg.

Model “Enigma K” (sa prikazane fotografije) isporucen je švajcarskoj vladi u period 1938- 1940.g. i koristio se za sifrovanje/desifrovanje informacija švajcarske kopnene vojske, vazduhoplovstva i Ministarstva spoljnih poslova.

Model “Enigma K” je izveden iz komercijalne Enigme D (A27), koja je počela da se proizvodi 1927. godine, a oznaka D je znacila da je namenjena železnicama Nemačke i drugim prijateljskim zemljama, kao sto su Španija (tokom Španskog građanskog rata, 1936-39), Italija i Švajcarska .

Švajcarska je prvu narudžbinu za Enigmu D dostavila 1937. godine kada su naručili 14 mašina. Švajcarci su bili oduševljeni mašinama i odmah su naručili još 39 mašina 1939. godine i još dve serije 1940. godine, sto je cinilo ukupno 265 mašina, 102 za švajcarsku vojsku i 163 za vazduhoplovstvo . Dodatni daljinski displej (svetlosna ploča) isporučivala je švajcarska firma u torbu švajcarske proizvodnje. Dodatni daljinski displej je povezan direktno na mašinu i omogućava drugom operateru da pored neposrednog operatera za masinom prati desifrovanje poruke! Konačna razlika od standardne Enigme D je energetski transformator za napajanje, isporučen od druge švajcarske kompanije, što je omogućavalo da 4 mašine rade napajuci se sa istog transformatora. Švajcarci su ponovo povezivali rotore i modifikovali sistem okretanja rotora na nekim mašinama svaka tri meseca.

Interesantno je što su tako osetljivi uređaji kupljeni u susednoj Nemačkoj, iako je bilo i drugih proizvodjaca. Međutim, vremena je bilo malo, sve je ukazivalo na dolazeci rat i nije bilo previše mogućnosti. Švajcarska je nije mogla da traži drugog dobavljača, pa je izbor je pao na Nemacku.

Inače, šifra švajcarske Enigme bila je jedna od najlaksih za “razbijanje”: detaljan izveštaj o dekriptiranju švajcarskih radio poruka sifrovanih “Enigmom K” može se naći u radu od novembra 1940. godine, koji su napisali poljski dekripteri koji su izbegli u Francusku kada je izbio II sv. rat. Poljski dekripteri su svoje znanje verovatno preneli britanskim specijalistima u Bletchley Parku.

Kao odgovor, Švajcarci su izmenili koračni mehanizam na Enigmama, čineći desni rotor stacionarnim i pomerajuci korak srednjeg rotora pri svakom pritisku tastera, dok reflektor i krajnji levi rotor slede standardni rad Enigme. Uprkos ovoj meri, zajedno sa redovnim ponovnim ožičenjem mašina, saveznički dekripteri nastavili su da presreću saobraćaj švajcarske Enigme.

Nemci su čitali diplomatske i vojne poruke Svajcarske od 1939. godine (iako su Švajcarci prepravljali mašine čim su ih dobili), što pokazuju dokumenti koji su nakon rata završili u Švajcarskoj. Na švajcarskim šiframa radio je Referat 3, Inspectorate 7/VI, KONA (Kommandeur der Nachrichtenaufklärung)  (u cijoj nadleznosti je bila Francuska, Švajcarska, Španija, Portugalija), na čijem je čelu bio Sonderführer Hans Wolfgang Kühn . U periodu 1941-42. Ovo odeljenje rešavalo je švajcarske rucne šifre i istraživalo švajcarsku vojnu Enigmu .
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ratni dnevnik Inspektorata 7 / VI pokazuje da je 1941. godine švajcarski saobraćaj presrela i obrađivala fiksna presretačka stanica Strazbur (Festen Horchstelle Strassburg). Neke ručne šifre su rešene, ali krajem '41. Bilo je jasno da mašina Enigma ulazi u službu i da će zameniti stare postupke šifrovanja.

I Amerikanci su takođe mogli da razbiju švajcarsku Enigmu. Pisani dokument pod nazivom “Swiss Random Letter Traffic” u Nacionalnom arhivu Sjedinjenih Država u Vašingtonu opisuje postavke Enigme koje su Švajcarci koristili. Jedna rečenica glasi: „Švajcarci nemaju rezervne rotore za mašinu koja tako ima samo šest mogućih redosleda točkova“. Međutim, ubrzo su prestali da rade na ovome jer nisu pronašli relevantne poruke.


Posle Drugog svetskog rata, švajcarske mašine Enigma korišćene su drugi put u okviru švajcarsko-korejske misije. Švajcarska je počela da nadgleda liniju primirja između Severne i Južne Koreje u ime Ujedinjenih nacija 1953.g. Švajcarski izvori kažu da je modifikovana švajcarska Enigma korišćena u ranim godinama. Zašto su Švajcarci u to vreme koristili evidentno nebezbednu mašinu, umesto daleko superiornije “Nema” koju su sami razvili? Postoje dva objašnjenja: prvo, poruke koje se prenose bile su generalno banalne i nisu imale veliku vojnu vrednost, a drugo, Svajcarska je želela da zaštiti i ne izloži sopstvenu modernu mašinu za šifriranje tipa “Nema”.

[vitez koja]

NEMA (NEue MAschine) (”nova masina”)


U istoriji kriptografije NEMA (NEue MAschine) (”nova masina”) kriptografska masina konstruisana od strane svajcarske armije tokom II sv.rata, kao zamena za komercijalne nemacke masine za sifrovanje “Enigma” tipa  (the Swiss K).

Nedostatak poverenja u sigurnost nemackih sistema šifre, i saznanja pocetkom cetrdesetih godina, da je njihova komercijalna „Enigma-Swiss K” bila “razbijena” od strane saveznickih i nemackih kriptoanaliticara,  navela su Švajcarce da dizajniraju i izgrade sopstvenu mašinu za šifrovanje.

Sa radom na konstrukciji poceli su 1941.g. i taj rad je trajao tokom 1943. Sve do pocetka 1944.godine. Radom je rukovodio kapetan Arthur Alder, professor matematike na Univerzitetu u Bernu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
     
U tim koji je dizajnirao i radio na masini ukljuceni su profesori Hugo Hadwiger i Heinrich Emil Weber, kao i diplomirani matematicar Paul Glur, sa Univerzitata u Bernu, kasnije je bio sef Swiss Cipher Bureau (Svajcarskog kripto biroa).

[vitez koja]

U principu, NEMA mašina je radila kao Enigma, ali je imala 10 rotora (raspoređenih da rade kao 4 para po 2), reflektorski rotor i specijalni „crveni“ rotor, ali joj je nedostajala priključna ploča. NEMA je bila elektromehanicka kriptografska masina sa 10 rotora, od kojih su cetiri elektricna rotora bili sa 26 kontakata na svakom kraju, koji su kroz zicanu formu povezani sa petim rotorom (reflektorom) na izlazu. Preostalih pet rotora su mehanicki „pogonski tockovi“ koji kontrolisu rad rotora i „reflektora“. Tockovi se montiraju na osovinu u parovima, a par se sastoji od pogonskog tocka i elektricnog rotora.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]        
 
Kao i Enigma i NEMA je imala tablu sa lampama sa 26 slova abecede. Ove lampe poklapaju se sa dirkama tastature, ali za razliku od Enigme, NEMA je imala dodatne tastere za prebacivanje na slova, odnosno brojeve, kao i dirku za razmak i nazad. Ovi tasteri su mogli da se koriste samo ako je NEMA povezana sa elektricnom pisacom masinom ili teleprinterom.

Postojale su dve varijante mašine NEMA – model „training“ (obuka) i „service or military“ (službeni ili vojni) model, koji su bili međusobno nekompatibilni. Model za obuku ima četiri para rotora - ABCD dok službeni ili vojni model  ima dodatne ožičene rotore E i F. Crveni, dvostruki upravljački rotor modela za obuku označen je kao 23-2 ; a verzija službeni ili vojni oznacena je kao 22-1. Kada se ne koriste, rezervni rotori se čuvaju na navojnim stubovima u poklopcu. Poruka šifrovana na modelu obuke nije se mogla pročitati na modelu službeni ili vojni.

U prolece 1944.godine uradjen je prvi prototip. Nakon nekih izmena, konacno resenje je prihvaceno u martu 1945.g. a serijska proizvodnja kontigenta od 640 komada pocela je narednog meseca u firmi Zellweger AG. Prva masina je usla u operativnu upotrebu tokom 1947.godine, kasno za ratne uslove, pa ju je svajcarska vojska i diplomatija koristila u periodu posle II sv.rata, sve dok je nisu zamenili naprednije masine koje su razvile firme Hagelin i Gretag.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Razlike između NEMA i Enigme su očigledne na prvi pogled. NEMA je zatvorena u maslinastozelenu metalnu kutiju dimenzija približno 36x32x14 cm i teška oko 10 Kg. Na prvi pogled NEMA ima opšti izgled prenosive mehaničke pisaće mašine. Tastatura ima 31 taster - uobičajenu A-Z abecedu, plus tri tastera posebne namene sa oznakama VR, ZL i BU i dva prazna tastera. Gornji red tastera takođe sadrži brojeve 1-0. Upotreba tri tastera za posebne namene povezana je sa funkcijama štampača/teleprintera.

Iznad tastatura nalazio se prostor sa 26 lampa koja odgovaraju slovima abecede i dva „prazna“ prozora u donjem desnom uglu. Na masini ne postoji utičnica za ispitivanje lampica - karakteristika zajednička većini Enigmi. NEMA takođe ima dodatnu ploču sa lampama-displej sa slovima abecede, koja se čuva u poklopcu kućišta zajedno sa kablom [dužine oko 90 cm]. Kada se koristi spoljna dodatna ploču sa lampama, lampe sa slovima abecede na masini iznad tastature normalno funkcionišu.

Komponenta „sifrovanja“ u programu NEMA se razlikuje od bilo koje varijante Enigme. NEMA koraci su mnogo složeniji od koraka Enigme - mnogo su slučajniji i ne postoji „brzi“ ili „spori“ rotor.

Da bi koristio mašinu za šifrovanje ili dešifrovanje, posluzilac-sifrer mora prvo ukloniti devet uklonjivih rotora sa mašine na njenom centralnom vretenu - crveno obojeni kontrolni rotor sa desne strane obično se ne uklanja iz NEMA tokom ovog postupka. Rotor reflektora je uključen u ovu akciju, ali ostaje pričvršćen na vretenu dok se uklanjaju četiri para žičanih/upravljačkih rotora. Svaki par rotora je sada rastavljen - jednostavnim razdvajanjem - na žičanu komponentu [označen slovom] i kontrolnu komponentu [označen brojem]. Četiri para se zatim ponovo sastavljaju u skladu sa dnevnim [ili drugim periodom] podešavanja mašine i parovi rotora se zamenjuju na vretenu po zadatom redosledu. Program za sifrovanje je sada zaključan u svom položaju, poklopac zatvoren i ključ od deset slova poravnat u NEMA prozoru. Masina za sifrovanje NEMA je od tog trenutka spremna za upotrebu.

Za razliku od nekoliko modela Enigme, NEMA se može direktno povezati na uređaj za štampanje ili teleprinter pomoću 34-pinskog kabla. Povezivanje se vrši preko odgovarajuće utičnice na desnoj strani mašine. Opcije napajanja NEMA masine  su unutrašnja 4-voltna baterija, spoljna 4-voltna baterija ili akumulator ili bilo koje napajanje naizmeničnog napona od 110-250 volti. Ulazne tačke za ove opcije nalaze se na desnoj bočnoj ploči. Priključni kabl za napajanje naizmeničnom strujom, sa određenim brojem adaptera, nalazi se u poklopcu mašine.

Posle mnogo godina upotrebe, švajcarska vlada povukla je iz upotrebe mašinu NEMA 09.jula 1992. godine.

[vitez koja]

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA ITALIJE U II SVETSKOM RATU



Iako pobednica u Prvom svetskom ratu, Italija je bila zahvaćena ekonomskom krizom i nezadovoljstvom zbog izostanka nagrade za učešće u ratu obećane Londonskim sporazumom. Italijanski premijer Vitorio Emanuele Orlando sastao se s britanskim premijerom Dejvidom Lojdom Džordžom, francuskim predsednikom Žoržom Klemansoom i američkim predsednikom Vudroom Vilsonom u Versaju radi dogovora o budućim granicama Evrope. Na tim pregovorima Italija je dobila malo teritorija i ak su joj pre rata obecane. Nakon Versajskog ugovora Italija je izvisila pri podeli nemačkih afričkih kolonija, koje su sebi prigrabile Velika Britanija i Francuska. I pored svih tih činjenica predsednik vlade Vitorio Orlando potpisao je Versajski sporazum, što je dovelo do pobune protiv njegove vlade.

Nacionalizam zahvata široke slojeve stanovništva. Nakon rata i Versajskog ugovora, Musolini stvara svoj borbeni savez Fasci di Kombatimento koji se protivio pacifizmu Italijanske socijalističke partije. U narednim godinama ovaj pokret postaje masovan. Godine 1921. fašisti su ujedinjeni u Nacionalnu fašističku stranku. Oktobra 1922. Benito Musolini i fašisti preuzimaju vlast u Italiji. U narednim godinama fašisti su ukinuli demokratiju u Italiji, zabranjen je rad svim drugim partijama osim fašističkoj, osnovan je poseban sud za zaštitu države, radnicima je zabranjen štrajk. Sam Musolini dobio je titulu Il Duče (dosl. „vođa”) i postao neprikosnovena ličnost u državi.

Italija je bila bitno pogođena Velikom ekonomskom krizom, koja je pokazala nedostatak vlastitih resursa. Musolini je smatrao da će ti problemi biti rešeni širenjem Italije na Balkan, Sredozemno more i Bliski istok, što je bilo proklamirano kao službena politika pod geslom obnove Rimskog carstva. Kao ozbiljnija manifestacija te politike se pokazao italijansko-abisinski rat.

U oktobru 1935.g. Italija je napala Etiopiju, a Nemačka je bila jedina evropska sila koja je podržavala invaziju. Ta je politika dovela Italiju u direktan sukob sa bivšim saveznicima Britanijom i Francuskom, te približila Hitlerovoj Nemačkoj.

Pre Drugog svetskog rata Musolini se hvalili svojim vojnim snagama pa je tako 1934.g. objavio da može da mobiliše 6 miliona vojnika, 1936.g. taj  broj je povećao na 8 miliona, a 1939. na 12 miliona. Za operaciju Barbarossa Italijani su uspeli da mobilišu oko 3 miliona vojnika, koji su u osnovi bili lošije opremljeni od italijanskih jedinica u Prvom svetskom ratu. Suprotno nemačkim i japanskim snagama, italijanske snage jednostavno nisu bile spremne za nastupajuci rat.

Italijanska vojska je 1937. godine izvrsila preformiranje svojih jedinica sa dotadasnjeg tripartitnog na  bipartitni sistem, tzv. "Binarni" sistem, u kojem se svaka pešadijska divizija sastojala samo od 2 pešadijska puka umesto 3. Pored dva pešadijska puka, italijanska pešadijska divizija uključivala je artiljerijski puk, bataljon minobacača, inžinjerski bataljon i cetu automaticara (?). Divizija je takođe imala jedinice za vezu, izvidjanje, pozadinsko obezbedjenje a  mogla je imati i rezervni pešadijski bataljon.

Namena binarnog sistema je bila da jedinice postanu operativnije za mobilni rat, tj.jedinicama bi se trebalo lakše komandovati i bile bi više pokretne. Nedostatak ljudstva trebao se nadoknaditi savremenom ratnom opremom, ali to je bilo samo željno razmišljanje jer italijanska industrija nije mogla čak ni da obezbedi osnovnu opremu u dovoljnom broju. Spolja binarni sistem je stvorio više jedinica, ali u suštini to je bilo korisno samo za propagandu i nije povećalo sposobnosti talijanske vojske.

Italija je bila jedna od glavnih sila Osovine. Na pocetku II sv.rata, njen vodja Musolini je bio neutralan, ali se 1940.godini pridruzio silama Osovine, nakon sto je bio ocigledno da ce Francuska biti porazena. Od tada talijanske trupe borile su se na Balkanu, protiv SSSR i u Severnoj Africi.
Musolinijev avanturizam doveo je italijansku privredu da ona nije bila mobilisana, ni spremna za rat. Vojska nije bila adekvatno obucena, a nije imala ni modernu opremu za ratovanje. U takvom stanju Nemacka je bila primorana da uputi vojnu pomoc Italiji na Balkanu i Severnoj Africi. Italijanska vojska je bila deficitarna u modernom naoruzanju a nedostajala joj je i mobilnost.

[vitez koja]

Italijanska kriptografija u Velikom ratu


Početkom dvadesetog veka, kriptografija u Italiji, koja se ponosila uglednim tradicijama (L. B. Alberti, Bellaso, Porta), dostigla je jedan od najnižih nivoa. Džepna vojna šifra koja je dugo bila u upotrebi i dalje je bila poznat način sifrovanja/dešifrovanja u italijanskoj vojsci.
   
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Drugi primer su bile šifre brojeva i sifra „u grupama slova“.

Kada je Italija 24. maja 1915. godine ušla u Veliki rat, italijanska vojska je mogla da presretne austrijske poruke, ali ne i da ih dešifruje, jer nije imala Code Office! Generalštab vojske poslao je jula 1915.g. kapetana Luigia Saccoa, u Francusku u sedište Chantilli, da potrazi pomoc i postigni bilo kakav dogovor  sa Francuzima na kriptografskom polju, s obzirom da su oni imali dobro organizovanu kancelariju za šifre.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Boravak Saccoa u Francuskoj trajao je oko mesec dana i tom prilikom je prikupio važne informacije o upotrebi radija za presretanje poruka od strane francuske i engleske vojske.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Sacco se vratio u Italiju sa sporazumom da će Italijani presretati austrijske poruke i prosledjivati ih Francuzima da ih dešifruju i desifrovane vrate nazad u Italiju. Saradnja sa Francuzima pokazala se nezadovoljavajućom; kriptoanalitičari francuske kancelarije za sifre uspeli su da dešifruju nekoliko austrijskih poruka, ali uz česta kašnjenja a mnoge poruke su poslane u Francusku a Italijani nikada nisu dobili nikakvu povratnu informaciju o njima. Očajni zbog situacije, Italijanski Generalstab poverio je poručniku Rivetti, poznatom po svojim enigmističkim veštinama, da on izvrsi desifrovanje presretnutih poruka ali se to pokazalo neuspesno.

Sledećih meseci kapetan Sacco se posvetio organizovanju službe radio goniometrisanja i presretanja. 05. oktobra 1915. preselila se u Codroipo koji je postao sedište kancelarije za radio veze, sa presretačkim stanicama u Osoppu, Latisani, San Daniele del Friuli. Presretnute austrijske i nemacke poruke su i dalje u velikoj meri bile šifrovane i morale su se slati Francuskoj sa povratnim minimlanim rezultatima.

Velikim zalaganjem i uportnim radom kapetan Sacco je uspeo da dešifruje nemačke i austrijske kriptograme, uglavnom transpozicije, i radio je na pronalaženju ključa za složenije kodove poput austrijskog diplomatskog ili mornaričkog. Na jesen je napokon uspeo da dešifruje i čitave nemačke kriptograme presretnute iz Dunavskog regiona, nakon što je Rumunija ušla u rat.
   
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U njegovim beleskama „AU Cifrario“, nadjene su hipoteze o austrougarskim šiframa a, kasnije, počinju da se pojavljuju kriptogrami sa dešifrovanjem opisani u manjim ili većim detaljima, koji su se pokazali od velikog znacaja.

31. oktobra 1916. godine, kap. Sacco dolazi za Rim, gde je konačno formira kriptografsko odeljenje (reparto crittografico) u okviru informacione kancelarije Generalstaba. Među njegovim saradnicima bili su Tullio Cristofolini, Mario Franzotti i Remo Fedi. Austrijanci nikada nisu ni pomislili da postoji italijansko kriptografsko odeljenje.

Prvi značajniji uspeh dogodio se u januaru 1917. godine dešifrovanjem radiograma koji se odnosi na putovanje gen. Falkenhayna u Grčku; radiogram su dešifrovali i mnogo bolje opremljeni engleski kriptoanalitičari, ali to je bio znak da je italijansko odeljenje za šifre od tada bilo autonomno i sposobno da se takmiči sa kriptouredima francuskih i engleskih saveznika. Tokom 1917. i još više 1918.g. kriptografsko odeljenje uspelo je da “razbije” nekoliko austrijskih i nemačkih šifara, uključujući austrijske, diplomatske i pomorske poljske šifre i neke nemačke šifre koje se koriste na Balkanu.

Paradoksalno je, međutim, poraz kod Caporetta 1917. godine bio je potreban da bi kap. Luigi Sacco uspeo da ubedi Generalstab da napusti mnoge stare i slabe šifre, (koje su, Austrijanci lako dešifrovali) i da private nove sigurnije sisteme. Olakšavajući faktor za austrijsko dekriptiranje italijanskih poruka je činjenica da su italijanski vrhovni komandanti uvek izbegavali da prenose najvažnije poruke putem radija.


Nakon 1917.g. izvršene su brojne promene na italijanskim šiframa u pokušaju da se izbegne dešifrovanje neprijatelja. Između ovih: primena prešifrovanja i promene u numerisanju stranica „Crvenog sifarnika“; proliferacija šifara sa diverzifikacijom u pojedinim jedinicama: primena „rotirajuce rešetke”. Ove mere nisu bile presudne i samo su uticale na produženje vremena potrebnog Austrijancima da reše kodove. Najefikasnija odbrambena mera je usvajanje šifara drugačije koncepcije koje je Kriptografsko odeljenje počelo da proizvodi 1917. Među njima su  SI šifra (za informativnu službu), tablica sifri (Le tabelle cifranti) i Il cifrario D (rečnik slogova i reči).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Dešifrovanje različitih austrijskih poruka bilo je od velike važnosti u junu 1918. godine, da bi se odbila austrijska ofanziva u drugoj bici na reci Piavi.

[vitez koja]

Italijanska kriptografija u medjuratnom periodu

No, bez obzira na to, iako im je nedostajalo moderno naoruzanje, Italijani su imali efikasno organizovanu kriptolosku sluzbu. Italijanska kopnena vojska i mornarica imale su odvojene kriptoloske sluzbe koje su se uglavnom bavile proucavanjem i analizom dostupnih stranih kriptoloskih resenja. Kriptoloska sluzba kopnene vojske uspesno je “razbijala” kodove komunikacije americkih vojnih atasea, posebno onih iz Kaira. Kriptoloska sluzba Italijanske mornarice uspesno je “citala” informacije Jugoslovenske kraljevske mornarice. To nije bio rezultat njihovih dekripterskih snaga, vec vise uspeh italijanske obavestajne sluzbe, koja se pred II sc.rat zahvaljujuci izdajstvu u JKV docepala nasih kodova i sifara.

Iako su Italijani 1938.godine, postigli dogovor o saradnji na polju kriptozastite, odnosi nisu bili bas idealni. Iako sui h Nemci stalno upozoravali na potrebu zastite tajnosti informacija, Italijani su uporno odbijali da izvrse zamenu svojih slabih kripto sistema sa boljim. To je rezultiralo slabom saradnjom, jer Nemci nisu imali nikakvog poverenja u sigurnost italijanskih sifara i kodova. Naprotiv, OKW/Chi (odeljenje za KzA vrhovne komande Wermachta) je u periodu 1935-1942.godine uspelo da dekriptira gotovo sve italijanske telegrame.

U to vreme Ministarstvo spoljnih poslova Italije je koristilo sifarski sitem (kodove) pod nazivom “AR22” i “AR38”.

Italijanska vojna informativna služba (italijanski: Servizio Informazioni Militare ili SIM) bila je vojnoobaveštajna organizacija Kraljevske vojske Kraljevine Italije od 1900. do 1946. Servizio Informazioni Militare je bio ekvivalent nemačkom Abveru.
Italijanska vojna informativna služba (Servizio Informazioni Militare) je imao veliku, dobro organizovanu kriptološku grupu, Odeljak 5 (Sezija 5). Odeljak 5 je proizveo kodove i šifre za Kraljevsku vojsku i šifre višeg nivoa za italijansku Kraljevsku mornaricu. Tokom španskog građanskog rata, italijanska mornarica je koristila K model komercijalne Enigme bez priključne ploče. Kada je Italija 1940. ušla u rat, korišćena je poboljšana verzija mašine, mada je preko nje bilo vrlo malo sifrovanja poruka.

[vitez koja]

General Luigi Sacco

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ime generala Luigija Saccoa zaslužuje da se upamti po vodećoj ulozi koju je imao u oblasti radiogoniometrije i kriptologije u prvoj polovini dvadesetog veka. Sarađivao je sa Guglielmom Markonijem od 1911. godine u Libiji, gde je organizovao jednu od prvih velikih vojnih radiotelegrafskih mreža; bio je pionir u polju radiogoniometrije, odnosno u upotrebi radio signala za lociranje radiodifuzne stanice, tehnike koja na neki način prethodi radarskoj.

Luigi Sacco je poznat i kao kriptoanalitičar; šef kancelarije za šifre italijanske vojske u Prvom svetskom ratu, covek koji je uspeo da dešifruje mnoge austrougarske i nemačke šifre, a još je poznatiji kao autor Priručnika za kriptografiju koji je postao klasik u svetskoj kriptografskoj literature.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]    

Prirucnik sadrži kriptografske jednačine koje se odnose na „diskove“ koji se koriste u šifrovanju, „bubnjeve za šifrovanje“ i algebarsko ili poligrafsko šifrovanje. Jedno poglavlje govori o kriptoanalizi kodnih sistema, uključujući analizu šifrovanih kodnih sistema. Drugo poglavlje govori o kriptoanalizi šifrovih mašina.

[vitez koja]

Kriptozastita informacija Italijanske vojske u II sv.ratu

U periodu 1942-43.g. Italijani su koristili sifarski system “Impero Code”. Nakon kapitulacije Italije 1943.g. “Impero Code” je nastavljen i dalje da se koristi, i pored indicija da je kompromitovan. U periodu nakon 1943.g. koristile su se knjige kodova i sifra pod nazivom “RA1”.

Tokom pripreme materijala za ovu temu, i pored svih nastojanja, sem naziva kodova/sifri, koje je Italijanska vojska koristila tokom II sv.rata, nisam uspeo doci do detaljnijih podataka, kako su iste funkcionisale i kakva im je kriptoloska vrednost bila.

Proucavajuci dostupne materijale za funkcionisanje kriptozastite informacija Italijanske vojske u II sv.ratu naisao sam na podatak da je u periodu pred pocetak II sv.rata (1937-38) general Sacco projektovao prilično složenu mašinu za šifriranje. Prototip ove konstrukcije napravile su radionice Nistri, ali iz razloga koji se ne razumeju dobro mašina je uništena a nema podataka da li je uopstena i upotrebljena za sifrovanje. Podatak koja se dobro uklapa u poguban tok rata za Italiju.



S obzirom na stanje i kriptolosku vrednost italijanskih sifara, u koje Nemci nisu imali gotovo nikakvo poverenje, a opet imajucu u vidu da su Italija i Nemacka bili saveznici, sigurno su im u ovoj oblasti uputili pomoc u vidu „Enigme“. U Italijanskoj mornarici je bila zastupljena mornaricka verzija „Enigme“, koja sigurno nije imala kriptolosku vrednost kao Nemacka, ali je odradila posao. Princip njenog rada je poznat.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Takodje, italijanska mornarica je nakon bitke na rtu Matapan počela da koristi sifarsku masinu “C-36”. mornarica, koja je verziju C-38 šifrirne mašine zasnovane na rotoru Boris Hagelin, posebno za usmeravanje svoje mornarice i trgovačkih morskih konvoja U period izmedju dva rata, nastojalo se da se posao sifrovanja/desifrovanja automatizuje, odnosno da to rade masine. Puno zemalja je nastojalo doci do adekvatnog resenja. U tom period nastaje i cuvena “Enigma”. Svedska firma “Cryptograph” na celu sa Arvidom Damom stekla je veliko iskustvo u konstruisanju tih masina.  Boris Hagelin, ciji je otac bio akcionar u navedenoj firmi, uvidevsi da se citav posao moze komercijalizovati, a po ideji nemacke “Enigme” konstruise masinu “C-36”, koja je bila daleko manjih dimenzija i tezine, i jednostavnija za rukovanje.
Kako se 1935.g. nazirala opasnost novog rata, veliki broj evropskih zemalja kupio je ovu masinu, medju njima i Italija je nabavila ove masine za svoju vojsku.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]        

“C-36” sama po sebi nije predstavljala tajnu. Sistem kljuceva i ugradjena sifra omogucila je da je svi mogu koristiti bez straha da je druga strana moze desifrovati bez poznavanja kljuceva. Prstenovi-rotori, imaju 17, 19, 21, 23 I 25 polozaja, koji se mogu postaviti od strane korisnika, dajuci tako 3.900.225 kombinacija. Masina je imala puno verzija i modifikacija, prema zahtevima kupca.

[vitez koja]

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA RUSIJE U II SVETSKOM RATU


Posle Oktobarske revolucije 1917. godine, sudbina Rusije se dramatično promenila. Potreba za organizovanjem novog sistema javne uprave zahtevala je radikalno restrukturiranje svih javnih službi i institucija. Kriptografska služba Rusije, koja je u mladoj sovjetskoj republici zapravo stvorena nanovo, nije bila izuzetak. Potreba za organizacijom službe koja bi sprovodila centralizovano upravljanje poslovima šifrovanja i dešifrovanja postala je očigledna vođama države tokom građanskog rata. Iskustva Građanskog rata i Prvog svetskog rata rečito su svedočila da je sposobnost čuvanja podataka o sebi i prikupljanje informacija o neprijatelju jedan od najvažnijih faktora pobede.

U januaru 1921. šef države V. I. Lenjin bio je upoznat sa nekim materijalima o rezultatima rada radio obaveštajnih službi tokom Prvog svetskog i građanskog rata. Lenjin je primetio veliku važnost ovog dela i naložio Revolucionarnom vojnom savetu i Čeki da započnu organizovanje posebne radio obaveštajne službe.

Revolucionarno vojno veće Republike (RVSR, RVSR), Revolucionarno vojni savet (RVS) je bio najviši kolegijalni organ komandovanja i političkog rukovodstva Oružanih snaga RSFSR (1918-1923) i Oružanih snaga SSSR-a ( 1924-1934).

Čeka - Sveruska vanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže (Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем) je bila poseban organ bezbednosti sovjetske države i glavni instrument za sprovođenje Crvenog terora - skupa kaznenih mera protiv društvenih grupa proglašenih klasnim neprijateljima, uključujući i protiv osoba optuženih za kontrarevolucionarnu aktivnosti. Komisija je imala teritorijalne jedinice na terenu.

Dosavši na čelo sovjetske države, posvetio je veliku pažnju zaštiti informacija pomoću kriptografskih metoda i pitanja dobijanja informacija pomoću radio-inteligencije i kriptoanalize. Lenjin je nekoliko puta lično davao preporuke o poboljšanju sistema upotrebe šifri, povećanju discipline šifrovanja i iznosio svoje mišljenje o principima izgradnje šifarske službe.

U septembru 1920.g. Politbiro je razmatrao Lenjinov predlog da preduzme mere da šifre postanu složenije i i da zaštita šifrovanih poruka bude daleko stroža. Politbiro je odlučio da narodni komesar za vojna i pomorska pitanja L.D. Trocki (Лев Дави́дович Тро́цкий) organizuje komisiju od predstavnika Narodnog komesarijata za vojna pitanja, Narodnog komesarijata za spoljne poslove, Centralnog komiteta RKaP (b) i Narodnog komiteta Komesarijata za poštu i telegraf. Komisija Lenjinu podnosi izvestaj, na osnovu cega on upućuje rukovodstvo Čeke da pronađe načine za uspostavljanje reda u poslu šifrovanja, iako je sluzba šifrovanja tradicionalno bila u nadleznosti  komesarijata za vojna pitanja i komesarijata za spoljne poslove. Predpostavka je da je na ovakav izbor za sprovođenje kriptografskih aktivnosti uticala složenost situacije, kao i činjenica da je glavna funkcija Čeke u to vreme bila obezbeđivanje državne bezbednosti uopšte. Aktivnosti kriptografske službe takođe su usmerene na osiguranje državne bezbednosti. U drugoj polovini januara 1921. godine, Kolegijum Čeke odlučuje da sazove sastanak predstavnika zainteresovanih odeljenja kako bi pripremio odgovarajuće predloge za rekonstrukciju kriptografske službe. U raspravi o tom pitanju učestvovali su predstavnici Centralnog komiteta RCP (b), Čeke i narodnih komesarijata.

[vitez koja]

12. aprila 1921.g., na sastanku Malog saveta narodnih komesara, predstavljen je projekat stvaranja Posebnog odeljenja u Čeki. Ovaj projekat je napravio jedan od vođa Čeke Gleb Ivanovič Bokij (Глеб Иванович Бокий).
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Mali Savet narodnih komesara donosi odluku da se uspostaviti „Specijalno odeljenje“ pri Sveruskoj vanrednoj komisiji za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže – Čeki, radi organizacije poslova šifrovanja u RSFSR sa zadacima: Naučni razvoj pitanja šifrovanja, Pregled i razvoj sistema šifriranja, Organizacija dela obuke, Evidencija o osoblju organa za šifrovanje, Izjava o dešifrovanju (što podrazumeva potragu za metodama široko rasprostranjenog hvatanja svih radija, telegrama i pisama neprijatelja, stranih i kontrarevolucionarnih; otvaranje ključeva neprijateljskih, stranih i kontrarevolucionarnih šifara i dešifrovanje svih radija, telegrama i pisama neprijatelja, stranih i kontrarevolucionarnih.
 
Sve naredbe, akta i dopisi Posebnog odeljenja Čeke o svim pitanjima šifrovanja i dešifrovanja obavezuju sva odeljenja RSFSR-a na izvrsenje.

[vitez koja]

5. maja 1921. godine, rezolucijom Malog saveta narodnih komesara, u Čeki, stvoreno je Posebno odeljenje, a za njegovog šefa i istovremeno člana odbora Čeke imenovan je Gleb Ivanovič Bokij. Odeljenje je postalo jedinstveni centar kriptografske službe u zemlji, nazvano „8. posebno odeljenje u Čeki“.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Gleb Ivanovič Bokij postao je glavni organizator kriptografske službe u zemlji i njen prvi šef. 8. posebno odeljenje vodio je od 1921. do 1937. godine.

Struktura odeljenja, osoblje, zadaci i metode njegovog rada uglavnom su nastavili tradicije kriptografske službe predrevolucionarne Rusije. Početkom 1920-ih, odeljenje se sastojalo od šest, a kasnije sedam odseka. Raspodela zadataka po odsecima bila je sledeća:
 
1. odsek - „nadzor nad svim državnim institucijama, partijskim i javnim organizacijama radi čuvanja državne tajne“.
2. odsek - teorijski razvoj pitanja kriptografije, razvoj šifri i kodova za Čeku i sve druge institucije zemlje (uključujući Narodni komesarijat spoljnih poslova, vojni odsek itd.). Odeljenje se u ranim godinama sastojalo od sedam ljudi.
3. odsek - Ovaj odsek bio je suočen sa zadatkom da „obavlja šifrovanje i upravlja radom u Čeki. U početku se sastojao od samo troje ljudi. Odsek je organizovao šifrovanu komunikaciju sa stranim misijama bezbednosnih agencija RSFRS, a kasnije i SSSR-a, usmeravao i koordinisao njihov rad.
4. odsek - Osam ljudi iz ovog odeljenja bilo je angažovano na „otkrivanju stranih i antisovjetskih šifri i kodova i dešifrovanju dokumenata“.
5. odsek – bavio se presretanjem šifrovanih poruka iz stranih zemalja; radio nadzorom i otkrivanjem ilegalnih i špijunskih radio instalacija; obukom oficira radio obaveštajne službe “.
6. odsek – realizovao je „izradu zavereničkih dokumenata“.
7. odsek – bavio se „hemijskim istraživanjem dokumenata i supstanci, razvojem recepata; ispitivanjem rukopisa, fotografisanjem dokumenata…

Međutim, stvarne kriptografske probleme u njihovom strogom razumevanju rešila su samo tri: 2., 3. i 4.odsek…

[vitez koja]

Rad Specijalnog odeljenja započeo je detaljnim proučavanjem arhiva službi za dešifrovanje u prerevolucionarnoj Rusiji. Među arhivskim dokumentima pronađeni su originali i kopije šifara Bugarske, Nemačke, Kine, SAD-a i Japana, kao i izveštaji o radu na njihovom otvaranju, nastavna sredstva. Ova činjenica je igrala važnu ulogu u obuci kriptografa u postrevolucionarnoj Rusiji. Uspesi sovjetske specijalne službe u stvaranju sistema šifriranja, sistema za presretanje radija, obuke stručnjaka za kriptografe svedoče o velikom svrsishodnom i promišljenom radu koji je u zemlji izveden na razvoju kriptografske usluge. Mnogo pažnje posvećeno je obuci novih kadrova za rad na šifrovanju: u Čeki su davne 1921. godine stvoreni kursevi za službenike za šifrovanje, gde su eminentni profesionalci podelili svoja iskustva sa mladima.
 
Pitanje organizovanja presretanja radija, uključujući šifrovane informacije, rešeno je stvaranjem stanica posebne namene. Za to su korišćene sve prijemne, kontrolne i direkcijske radio stanice dostupne u trupama. Tako je stvorena i počela je da funkcioniše posebna radio obaveštajna služba koja radi u interesu Čeke.

[vitez koja]

Jedan od prvih uspeha zaposlenih u posebnom odeljenju bilo je dešifrovanje nemačkog diplomatskog zakonika, a od jula 1921. sva prepiska Berlina i nemačke ambasade u Moskvi bezbedno je prešla u vlasništvo Čeke. U avgustu 1921. dešifrovane su šifre turskih diplomatskih telegrama.  Uspesi sovjetskih kriptoanalitičara su se nastavili. 1924. godine otvorena su dva koda poljskog obaveštajnog odeljenja Generalštaba koji su korišćeni za komunikaciju sa vojnim atašeima u Moskvi, Parizu, Londonu, Vašingtonu i Tokiju. 1927. godine počelo je „čitanje“ japanske šifrovane prepiske, 1930. - američke.
 
Sposobnost čitanja šifrovane prepiske neprijatelja takođe je od velike važnosti za operativne aktivnosti stranih obaveštajnih službi. Godine 1921. INO (inostrano odeljenje Čeke, koje se bavilo stranim obaveštajnim podacima) dobilo je šifre antisovjetskih organizacija u Londonu i Parizu. Presretnuti i dešifrovani telegrami ovih centara pružili su ozbiljnu pomoć u identifikovanju i neutralisanju neprijatelja mlade sovjetske republike.

Tajne operacije sovjetske obaveštajne i kontraobaveštajne službe za izvlačenje kriptografskih tajni pružale značajnu pomoć dešifrantima. U periodu 1922-1924. godine, Posebno odeljenje je dešifrovalo oko 38 šifrovanih poruka manjševičkih organizacija, šifrovanih na 17 ključeva. Kao rezultat, uspostavljeno je 65 tajnih adresa, kao i lozinke i prisustvo menjševika. Informacije dobijene kao rezultat dešifrovanja njihove prepiske pokazale su se izuzetno korisnim za sovjetske agencije državne bezbednosti. Zanimljivo je napomenuti da su monarhisti pored šifara koristili i kod od 1000 pojmova, koji su otvorili zaposleni u Posebnom odeljenju.

Istovremeno sa kriptoanalizom šifara drugih zemalja, išao je naporan rad na stvaranju sopstvenih. 1924. godine na osnovu 52 različite šifre stvoren je čuveni „ruski kod“, koji niko nije mogao da dešifruje. Stvoreno je jedinstveno uputstvo za sluzbu šifrovanja, a zaposleni u posebnom odeljenju počeli su da vrše inspekcije u centralnim i perifernim agencijama.

[vitez koja]

Na predlog V.I. Lenjina IX kongres sovjeta 6. februara 1922. godine, Sveruski centralni izvršni komitet usvojio je rezoluciju o ukidanju Čeke i njenoj reorganizaciji u vezi sa stvaranjem Državne političke uprave (GPU) pri NKVD RSFSR. Od 1. decembra 1922. godine, u centralnoj kancelariji GPU, sa ukupno 2.200 ljudi, bilo je i Posebno odeljenje, koje je bilo zaduženo za rukovodjenje poslovima šifrovanja u zemlji, nadgledanje aktivnosti organa za šifrovanje RSFSR, sprovođenje radio obaveštajne i radio kontraobaveštajne delatnosti, kao i kriptoanalizu.

Promena imena sovjetske specijalne službe nije naročito uticala na rad Posebnog odeljenja. Istina, u vezi sa promenom imena 1923. godine, umesto naredbe iz avgusta 1921. godine, izdata je nova sličnog sadržaja, u kom je ponovo naloženo zaposlenima GPU u centru i na terenu da pošalju odeljenju sve kriptografske informacije otkrivene tokom njihovih aktivnosti.


1925. Gleb Ivanovič Bokij je, zahvaljujući uspehu Posebnog odeljenja na kriptografskom polju, uspeo da se popne na lestvici karijere do mesta zamenika predsednika OGPU. Organizovao je primeran rad u kriptografiji i radio obaveštajnoj službi i to je bilo cenjeno u rukovodstvu SSSR-a. S obzirom na poseban značaj Posebnog odeljenja, kao i zbog činjenice da je njegov šef imao veoma veliki uticaj u vrhu stranke, ova jedinica zapravo nije bila podređena rukovodstvu organa državne bezbednosti, već je bila pod nadležnost Centralnog komiteta VKP (b).

Treba napomenuti važnu činjenicu - Specijalno odeljenje je uvek bilo vezano za Čeku, GPU, OGPU, odnosno uživalo je veoma široku autonomiju. To je proizilazilo od činjenica da su se informacije iz Posebnog odeljenja direktno prenosile Politbirou, Centralnom komitetu, vladi RSFSR-a (a kasnije i SSSR-a) nezavisno, a ne preko rukovodstva odeljenja GPU sa kojim je odeljenje bilo smešteno . Takva autonomija je jos u početku odeljenja bila predviđena, jer je jos  tada sovjetsko rukovodstvo planiralo da stvori autonomnu kriptografsku specijalnu službu.