JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 9 188
|
|
« Reply #5055 on: May 23, 2024, 10:19:34 am » |
|
У Србији у којој г. 1812. оружје мироваше, беху тада наравно све очи упрте на Букурешт, камо Срби послаше своју депутацију, да ако је икако могуће у предстојећем уговору мира од Русије издејствују самосталност земље, изјављујући, да ће иначе бити принуђени, да се на другу страну обраћају. (Хилеров извештај, стр. 659-660.). Срби већ предвиђаху, да ће предстојећи руско-француски рат по њих бити врло непогодан. С тога (преко повереника Вученића) поново и у Паризу потражише заштите. Кара-Ђорђе се дакле у исти мах тада обраћао за помоћ како у Париз тако и у Петроград. Од Аустрије се међу тим није имао чему више надати, а Русија опет не могаше Србији помоћи, пошто јој сва снага тада требаше за предстојећи рат с Наполеоном. Па ипак Русија захтеваше од Срба жртве. Требало је да се они удруже са Црном Гором, те да диверсију према Далмацији предузму. Али ни у Београду ни на Цетињу нико и не помишљаше да на ове предлоге наиђе. Хтео се сачекати исход француско-рускога лутања, а у Београду нарочито још сачекати ресултат петроградске депутације, пре него би се ма какве дефинитивне одлуке донеле. Тако од српско-црногорскога подузећа не би ништа. Међу тим је Кара-Ђорђе од Аустрије прикривао све, што се у Србији збивало, јер, ма колико да не дељаше баш мишљење Младена Миловановића да се Аустријске спреме Србије тичу, ипак он никако не вероваше више Бечкоме кабинету. (Хилеров извештај, стр 660-661.). Петроградска депутација не донесе међу тим никакав повољан одговор. Очевидно тек само изговора ради Русија условљаваше своју помоћ повраћајем Миленка Стојковића и постављанем генерала грофа Ивелића. (Демелић га свугде зове Ивилићем) за председника сената, коме стављено беше у задатак да српско-црногорски споразум постигне. По повратку депутације разносаху се по Србији гласови, како је депутација таман још на време у руску престоницу стигла била, те да узмогне осујетити предају Србије Аустрији. (Извештај генерала Радивојевића, заступника Хилерова, стр. 661.) Међу тим мир Букурешки био је већ дефинитивно закључен и судбина Србије запечаћена, ма да је Недоба све то још порицао. При свем том Хилер и даље још јављаше у Беч, како Срби и Руси смерају да Аустрију заједнички нападну, да ће на тај циљ Руси своју посаду у Србији повисити на 4 до 5 хиљада људи и да ће један руски потпуковник организовати чак и устанак Срба у Угарској. Демонстрацију пак према Далмацији сам је Хилер већ означио био као просту измишљотину. У самој ствари пак све то бејаху само празни гласови, који Аустрију без икаква разлога узнемириваху, пошто баш напротив Руси у то доба већ сасвим напустише Србију. Букурешки мир враћа градове Турцима и цело питање српске самосталности своди се на блажији поступак по примеру Архипелашких острва! (661-662.). Једино што за Србе још би учињено, то је да унутрашњу управу и прибирање пореза врше српски чиновници. Међу тим да Русија при свем том ипак Србију још сасвим не напушташе, сведочило је продужено бављење Ивелића у Србији, који Кара-Ђорђу орден св. Ђорђа донео беше. Хилер чак вероваше, да је овај далматински гроф, кога и сам иначе авантуристом називаше, био чак намењен и да земљом управља, тражећи за се краљевску титулу, а за Карађорђа само кнежевски ранг! Највећи део оваквих лажних гласова потицао је, вели Демелић, од скроз непоузданих (земунских?) агената Хилерових, а поводом тадашњих планова рускога генерала Чичагова, који смераше на општи покрет Хришћана у Турској, па се с тога чак и са Али-пашом у преговоре упушташе, надајући се да ће на тај начин Порту на војну помоћ противу Наполеона нагнати. Међу тим, по нарочитом налогу из Петрограда, а из обзира према Аустрији, цео овај план би напуштен. (по Цинкајзену, стр. 663.).
|