Српске буне

[JASON]

Негледајући на, то, што је народ за толико година био у ванредном стању, Срби су почели били учити своју децу књизи. А међу њима било је учених и изображенах људи, који су се истина учили у Аустрији, али се после преселили у Србију. Међу њима беше особито поштован калуђер Вићентије, који је предавао богословију у београдској школи, и Доситије Обрадовић, попечитељ просвете. Црквеним делима управљао је митрополит београдски Леонтије с јошт једним владиком, а у њихову управу нису се мешале ни војене, ни грађанске власти.
Свега српске војске, још 1810. године било је 58.000 људи, међу којима 3.000 коњаника са 75 топова. Но у време када је са свих страна претила Србима опасност од Турака, српска се сила морала увећати. У почетку самог устанка, српска се војска веџбала по аустриском начину, а пошто су дошли Руси, Карађорђе заповеди, да се Срби веџбају по руском начину. Војска, у мирно доба веџбала се у малим четама, сваки трећи дан у месту, где је ко живио, а после је сваки војвода скупљао све чете целога округа, те продужавао учење с паљбом и без ове. Коњанике најпре су учили као и пешаке, па онда тек коњаничком веџбању. Топџије су се веџбале у Тополи, где је живио Карађорђе. Одело војске мало се разликовало од народњег одела, осим топџија и добошара, којих су се аљине мало више разликовале од народних. За војене преступе судиле су војнике саме војводе, по настави врховног вожда и народног Совјета, а окружни магистрати нису имали права да се у то мешају. У Београду ливени су пољски топови, у колико је требало, а по градовима имали су доста турских топова.
Таква су била средства, која су имали Срби, кад су се Турци спремали да нападну. Још с пролећа 1813. год. Карађорђе и све војводе увиђаху, да ће се заметути борба на свима границама српским. На савету, који је држан у Јагодини 9. Априла, био је начињен план, како ће се војевати противу Турака. Да би се војска брже и боље могла кретати, као и непријатељ одважније дочекати, стављена је сва војска под управу четири главне војводе, којима су биле подчињене све остале војводе, а они опет били су у непосредном одношају с Карађорђем.
Војсци, која је одређена била, да брани српску границу, од Саве до Лознице, постављен је за главног команданта Лука Лазаревић; од Лознице до Раче заповедао је Матије Ненадовић; јужном војском заповедао је Антоније Пљакић; а на истоку, од Неготине до Делиграда заповедништво је дато било попечитељу војеном Младену Миловановићу. Главни стан првога био је у Шапцу, другог у Ваљеву, трећег у Карановцу, а четвртог у Делиграду. Доста мала резерва под управом Карађорђа стајала је у Тополи. Ради боље сигурности мирних становника, и да би се војска слободније могла кретати, наређено је било да се пресели сав народ од границе преко планина и реке Мораве у унутрашњост Србије. У месецу Јуну наређено је било митрополиту Леонтију да заповеди свима свештеницима калуђерима, у својој епархији, да се једнако моле Богу да српско оружије победи хришћанског непријатеља; а то је било јављено и Хаџи-Мелентију, коме је осим тога заповеђено, да иде на границе, те храбри народ и војводе. По свима манастирима и селима зазвоне црквена звона; народ са свију страна стече се у цркве, где су читане прокламације врховног вожда. У овим прокламацијама описивано је било деветогодишње војевање противу Турака; побројани узроци, зашто се сад противу Турака дижу, а осим тога спомињало се по руској заштити. Миром, који је закључен, запрећено је Турцима враћати се у градове и вароши. Све је ово добро познато султану у Цариграду и није му противно; но не допада се спахијама; јаничарима, Турцима варошанима и онима, који су протерани из ове земље. Они су побудили свога господара, противу његове царске воље, да освоји ову земљу; смерајући да побију све мушкарце старије од седам година; да поробе и потурче жене и децу, а у ове крајеве да населе други народ. Но треба ли сад да их се бојимо? Нису ли ово баш они непријатељи, над којима смо ми још у самом почетку одржали победу, кад ништа нисмо имали, до голих шака. А сад имамо 150 топова, седам градова, начињених од камена и утврђених, 40 шанчева, које су Турци често својом крвљу облили. А народа, с оном браћом, која су нам се доселила сада је двапута више, Не! Ми се још 10 година можемо држати без ичије помоћи, но неће проћи ни пола године, нама ће доћи помоћ од нашег савезника. Нека само народ устане сложно на оружије нек не штеди крви. (⁸⁰). Затим - Карађорђе призивајући Бога у помоћ, завршује своју прокламацију овим речма: 'нека Бог улије храброст у срца српских синова; нека, разори и уништи силу душмана, који су дошли да погазе прави божи закон'. Сваки Србин, који могаше носити оружије, крене се у своју чету под управом нових војвода. Борба се започне дуж све границе Србије, од утока Дрине до ушћа Тимока.

[JASON]

Први се приближи српским границама Али-паша, покретајући се од Ниша Делиграду. Срби су држали, да под његовом управом има 60.000 војске. Али-паша јави Карађорђу да је он пошао на српску границу да сазна 'хоће ли Срби опет да буду раја, да положе оружије, да предаду градове, топове и поруше шанчеве, као што су наш цар и руски краљ уговорили за вас. Два су се цара о томе погодили, а ви нећете да пристанете на царске договоре, но преко ваших посланика варате нашег цара и његове посланике има већ више од године, а није требало да наш цар чека ни по године вашег одговора. Сад или покорите се или нам се надајте с војском, а немојте говорити да смо напали на вас преваром'. Овако писмо добио је Карађорђе и од босанског везира, који је прикупио био на Дрину грдну војску из Босне, Херцеговине и Албаније. Срби су рачунали да је он имао 130.000 људи. Затим на источној граници појави се видински паша, о коме пронесоше глас, да води 60.000 људи. А међутим под Нишом био је још један турски табор под управом самог великог везира.
Срба је било бар пет пута мање, него Турака. Они су се морали сада бранити од три стране и сад нису могле помагати њихове војске једна другој, као што је то пре бивало при нападању Турака. Осим тога, југоисточну границу Србије бранио је Младен Миловановић, попечитељ војени, неспособан да управља војском, човек, који је у мирно доба говео само својој страсти за новцем, а овамо у опасне часове не имаде никакве храбрости; и виновник многих унутрашњих смутња и најпосле човек, који је у народу задобио мрзост, а међу војводама многе непријатеље. А међу тим имао је под управом својом најјачу војску, а јуначни и прослављени у пређашњим биткама, Ајдук-Вељко имао је само 7.000 људи. Карађорђе, који је било у Тополи са 1.500 људи, и чекао коме ће првом потребовати његова помоћ, разболи се од врућице, 15 Јун., баш у онај дан, кад је био први судар на реци Дрини. (⁸¹) Одмах за тим Турци опседну Ајук-Вељка у Неготини. Он је и дању и ноћу излетао противу непријатеља; но Турци непрестанце приближаваху се опкопима Неготину, обарајући кулу по кулу и тиме лишише Србе заштите. Сам Вељко принуђен је био становати у подруму. Међу тим не стајаше џебане; све што је од метала било у Неготину, прелпвено је у танета, а на послетку стану пунити топове новцима, место олова. Узаман је Вељко тражио помоћи од Младена, захтевао џебане од Совјета и љутио се на нехајање његово: помоћ није долазила. Једног дана на крају месеца Јула не стане и самога Вељка: ђуле из топа разнело га по пола, он је једва могао рећи околостојећима; 'држите се!...' После његове смрти Неготин преда се и одмах све источне округе заузму Турци. Многи становници одавде побегну у Аустрију.

[JASON]

Оваке несреће снашле су Србе и на западној граници. Овде су пре свега ударили Турци на Љешницу, те принудише њена заштитника Јанка Стоићевића, који није добио ни одкуда помоћи, да се преда; но не силом оружја, већ преговором преко владике зворничког, и обећањем, да ће их пустити из шанца кућама. Но Турци не држе реч, Србе похватају и одведу у Цариград, где су многи од њих умрли на жестоким мукама. За тим Турци ударе на Лозницу, коју је бранио Петар Николајевић Молер. Овде Срби имали су само 6 топова, но и ови набрзо, не беху ни од какве вајде, јер изгину топџије; за тим Турци одврате воду од Лознице, и Срби су не само трпили жеђ, но шта више нису имали чиме ни леба замесити. Зворнички владика и ту се умеша, но Молер му рече, да он не верује никаквим владикама; а на предлог босанског везира да положи оружије одговори: ако Турци пропусте његове људе с оружјем, оставиће им шанац и топове. После овога заподене се нова битка између Срба и Турака. Напослетку беше принуђен Молер да својом сопственом крвљу напише писмо најближим војоводама српским, позивајући их да помогну опседнутим Србима изаћи из Лознице. Два Србина приме се да ово писмо однесу и сретно провуку се кроз Турке. Три дана изгледао је Молер на помоћ, но кад виде да помоћи ни од куда нема, он изађе једне тамне и бурне ноћи са свом својом војском. Турци тек у јутру примете, да су Срби умакли, па пусте се у потеру за њима и потуку већи део српске војске. За тим паде шанац на Равњу, који се бранио 17 дана. Њега су бранили Милош Обреновић, прота Матија Ненадовић, но и они су морали уступшти турској сили. На послетку Турци се крену Шапцу, близу кога се налазио главни стан западног дела српске војске. Извештај о томе стигне и Карађорђу, који тек што се почео опорављати од болести. Он је већ знао о несрећи, која је снашла Србе на источној граници, видио је да Турци одољевају и на западу; а међу тим долазили су му гласови, да су турски агенти продрли у Србију и наговарају народ да положи оружје, а сељаке, да одустану од својих војвода, а сами ће истребити старешине, зато што су убили пашу у Београду, покрстили многе Турке, што су се иженили многим турским булама и девојкама, и што су ишли на Сјеницу. Карађорђе бојећи се за народне војводе, кад виде да народу грози опасност, напише писмо цару Александру, и отправи га у главни руски стан, у Теплицу. У овом писму јавља, о успесима Турака. Одмах за тим добије Карађорђе извештај од Младена, у коме му јавља да је изгубио битку под Делиградом. Карађорђе полети у логор на западној граници, и даде овде нове наредбе српској војсци; трећи дан пође на Мораву, у намери, да овде помогне својим саветима. Но 20. Августа добије извештај, да су град Кладово, који је бранио Дунав освојили Турци. Сад видећи Карађорђе да се овде ничим помоћи не може, врати се опет Шапцу; и овде сазна, да сви становници, оних крајева, који су између Дрине и Саве беже у Аустрију; да аустријске пограничне власти ласкају бегунцима, обећавају им разне олакшице; шта више, примају их у царску службу и да су већ склопили четири баталиона од Срба, који су њима пребегли. Кад чу Карађорђе, да су се већ видински Турци сјединили са војском великог везира, он да неколике наредбе заштитницима Шапца, па похита у Београд с својим првим секретаром Јанићијем, те да се овде посаветују са руским послаником. Недоба видећи и сам скору пропаст Србије, а из разговора вожда и Совјетника разуме, да немају снаге одржати се противу многобројне турске војске, посаветује Карађорђу, да пише писмо великом везиру и тражи примирије на шест недеља, те да би зато време могли иселити се сви они, који неће да остану у турском поданству, а остали предаће се на милост и немилост великом везиру. Карађорђу се допадне тај савет, јер се надао за то време поправити стање ствари. Ево, како је гласило писмо, које беше послато у турски логор: 'Чујемо, да сте ви дошли на реку Мораву с свом силом, коју сте имали поред Дунава; да је сав народ с оне стране Мораве побијен; села и вароши попаљене, жене и деца поробљена, а видимо да смерате упропастити сву Србију; но ја се надам, да се то не може свршити тако брзо и без проливања крви, а ако се и сврши, биће вам грехота пред Богом, а цар неће имати никакве користи од пусте земље. Но ако хоћете сами да се користите, а опет и од своје стране да учините богоугодно дело, то дајте нам времена, ради преговора о миру: тако ће остати народ не растеран и под вашим поданством, ода шта ће бити цару велика корист, а ви ћете учинити богоугодно дело, тако ћете примити народ као у цветану башту, неупропашћени до корена. Ако пристанете на преговоре за мир, онда пишите босанском везиру и објавите свој војсци, која је опколила Србију, да престане нападати за шест недеља, како би ми имали времена да вам пошљемо депутацију, ради преговора и да би сваки, који не смедне остати, иселио се за то време из Србије и настанио се где хоће'.

[JASON]

Кад велики везир доби то писмо, позове на веће главне начелнике појединих делова војске; но ови му објаве: да је ствар са Србима већ скоро свршена, а много крви проливено, па ако се сад продужи на шест недеља, примаћиће се зима, а Срби само омањују као што су омањивали 10 година. Везир не одговори на писмо Карађорђево, који је међу тим послао свога секретара војсци у Шабац, а сам остане у Београду, скупљајући џебану и спремајући се да оде на ушће Мораве. Баш у то време добије митрополит Леонтије писмо од Младена с Мораве, у коме га позива да дође њему, те да се посаветују, како би могли прећи на аустријску страну у Ковин, ради разговора са његовим старим познаником Реџепом, кога би он молио, да се прими посредовања за преговоре о миру с великим везиром. Митрополит покаже писмо Карађорђу, па додаде, да двоуми, да л да прими или да не прими позив Младенов. Карађорђе не виде, из предлога Младеновог, да под овим изговором намерава умаћи у Аустрију, одговори Леонтију, да сам намерава ићи на Мораву, и позове га са собом. Они обоица оду на ушће Мораве, где је био начињен шанац, кога су бранили Срби под заповедништвом Вула Илића. Ту им обећа послати помоћ и топове из Београда, па оде уз Мораву у логор Младену; овде се убеде, да је већ доцне и некорисно пуштати се у преговоре с великим везиром. Карађорђе и митрополит оду у Београд. На путу он је наилазио на гомиле народа који бегаше у Аустрију; узалуд их је Карађорђе убеђавао да се врате натраг, њега нико није хтео слушати. Кад Карађорђе 18. Септембра дође у Београд, напише неким војводама писмо овако: 'јављам вам, да сам дознао, да ви спремате чамце и превољевате народ, да бежи и да се сели у Аустрију. Чудим се, шта вам је кад се наше војске свуда по границама боре се непријатељем и бране шанчеве, и колико ми имамо народа, у унутрашњости који живи далеко од границе, па он не бега, а ви се уклањате и чините неред, само да себе спасете, па ма каквим начином то било. Зато препоручујем, где год кога ово писмо застане, поред воде или у унуташњости земље, нека сваки тамо и остане, и да се нико не сели ради спасења живота свога на ону страну, јер и онамо нема, спасења зато, што Њемци шиљу на Французе све оне, који год пређу на ону страну. И тако објавите народу, нек сваки зна да тамо немају куда, и да сви остану овде; ми немамо викакве нужде да се селимо и бегамо икуд, јер се ми још свуда тврдо држимо. (⁸²)
Но 20. Новембра врати се у Београд Карађорђев секретар Јанићије с писмом из шабачког логора. Све војводе и старешине западне стране, достављале су врховном вожду и правитељствујућем Совјету, да се они налазе у најжалоснијем стању и траже најбржу помоћ. У исто време, кад су у Совјету поводом овога писма саветовали се шта да раде, стигне извештај са Мораве, да су прве ноћи, по одласку Карађорђевом Турци прешли на леву обалу Мораве и принудили српску војску повући се, која се одмах за тим распршти својим кућама, да склоне жене и децу, да их варвари не поробе и не потуку. Карађорђе не имајући ни једног војника са собом, да пође пред непријатеља или да се затвори у београдски град, јави у Шабац, да се велики везир примиче Београду; сам пак други дан заједно с Недобом, митрополитом Леонтијем, Филиповићем и секретаром Јанићијем пређе на аустријску страну. Одмах за Карађорђем побегну у Аустрију чланови правитељствујућег Сената. Међу тим из логора, под Шапцем било је послато што се брже може 2.000 људи да бране београдски град, под заповедништвом Милоша Обреновића; но Турци су пре њих стигли и нашавши празан град заузму га без пушке. Сад и војводе, испод Шапца пређу на аустријску страну; а три хиљаде српске војске, која је била засела у Делиграду, који је велики везир обишао, не хтевши га опсеђивати, разиђе се кућама а њен војвода Вујица пребегне у Панчево. Остале српске војске такође разбегну се по својим крајевима, и војна се сврши; војводе и сви знатни људи већ су били у Аустрији; а на српској страни остане само један једини војвода - Милош Обреновић. Узалуд се Јаков Ненадовић нарочито враћао на обалу свога завичаја, да наговори и Милоша да бега с њима из отачбине; али му Милош одговори: 'шта ћу ја да радим у Аустрији, кад би ја тамо отишао, душман би ухватио моју жену, моју стару мајку, моје дете и продао би их у ропство. Не може се бежати од опште несреће', и рекавши ово оде правке кући у Брусницу. Шта више он успе саставити у Ужицу нешто мало војске, јер Турци још нису били продрли у јужне крајеве Србије; но чим су се они појавили око Ужица, војска се Милошева разбегне. Ништа мање Милош је остао сада један једини вођ свога народа. (⁸³)

[JASON]

Живот Србије поделио се на две гране, чија је судба била гора, не зна се. Првих дана, кад се разбегла српска војска, Турци подпуно заузму све крајеве савске и дунавске и похитају заузети и све скеле и чамце, на којима би се могли Срби превести у Аустрију. Срби кришом провлачили су се кроз гомиле наоружаних Турака, који су обилазили обале; други, опет прелазили су на северној страни, али народна маса остала је у својој земљи, кријући се где је ко могао. Горски кршеви, пећине, густе шуме биле су пуне народа. Особито су страдали становници равни од Београда до Мораве. Ту је било теже сакрити се, и Турци нејаку децу ни старце нису штедили. Села су остала пуста, а куће, које су се находиле поред пута Турци су палили. Свуда су се виђали високи млазови дима, који су се дизали над пожарима и одлазећи под небеса сливаху се у густе облаке у сред ведрог дана. Дуж обала Дунава и Саве орио се пуцањ пушака, којима су се дозивале поједине чете турске. 'На кога год Србина погледа, говори у својим мемоарима, прота Ненадовић, који беше још остао неколико дана на јужној страни Саве, чини ти се као да њега гађају у срце или као да он сам гори на ватри. У оваком несрећном стању премишљали смо, шта да радимо: небо високо, земља тврда, а од Аустрије Турци затворали воду; побећи нема се куд, а и бранити се не можемо. Но после кратког премишљања као чисто иза сна пренувши се, помислим: еда ли се не може чиме год помоћи себи и своме народу Од свију мисли ова ми се учинила најмогућнија и најважнија: молити највеће непријатеље, саме Турке; из два зла бирати мање'.
С том намером Ненадовић приближи се турским четама и нађе на брду Вучаку 30 Срба; па овде углаве да доведу старца Јакова из Паљува. Кад су га довели Ненадовић почне наваљивати на њега да однесе писмо босанском везиру. У томе писму Ненадовић је молио у име народа 'да везир прекрати насиља над људима и не разорава краја, јер ће се иначе сав народ разбећи; какву ће корист имати од пусте земље цар? Шта ће они у Србији, кад сви Срби изгину или се разбегну? Народ се предаје своме цару и жели само мира и покоја'. Старац Јаков није се ћео примити да носи писмо говорећи, да ће га убити Турци, и кад га никакве молбе нису могле склонити на то, онда Ненадовић каже му у очи: 'Јакове ти си овди од свију нас, најмање, старији 25 год. умри 25 дана пре нас, а међутим можеш спасти толико страдајућег народа од робства, смрти и ватре. Ако ти однесеш писмо везиру у логор, Турци те могу пустити жива; но ако не однесеш кунем ти се богом, да ћеш кроз по сата погинути од мене'.
Сад Јаков морао је пристати. Ненадовић да му у руке дугачак процеп, у који углави писмо, пошље свог посланика у турски логор, напоменувши му, да ће Срби из шуме и са брда мотрити за њиме. Старац изађе у поље, па приближујући се логору, три пута је падао на кољена, опет устајао и ишао даље. Писмо је било предато везиру, и наскоро затим грабљења и насиља за време се умање; Ненадовић пак пређе у Аустрију.

[Boro Prodanic]

U te strašno teške dane za Srbiju i njen narod, desilo se u selu Skela kod Obrenovca da je 50 mladih žena i devojaka radije, držeći se za ruku, skočilo u Savu nego da otrpe turski zulum, gubljenje devojačke časti i ljudskog dostojanstva.

Sve su se udavile. Čast svoju su sačuvale, živote nisu, a i nehoteći, nama su ostavile uzor...

Na žalost, taj događaj je danas gotovo zaboravljen, o njemu govori samo mala, skromna spomen ploča na zidu seoskog doma:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Više o njihovom herojstvu možete pročitati ovde i ovde.

[JASON]

Но међутим Турци и сами ступе у преговоре с Милошем Обреновићем, обећавајући му, ако им се покори и поможе утишати неред у народу, да ће га оставити да буде такав кнез и господин, какав је био и код Карађорђа. Милош прими учињени му предлог од Турака и у селу Такову положи своје оружије пред ноге Дели-баше, кога је био послао велики везир. Од Милоша узели су тада само сабљу, а остало оружије даду му натраг, а признаду га кнезом рудничког округа. Велики везир позове Милоша у Београд и овди га утврди у новом звању. Постављен буде и нови паша за Србију - Сулеман из Херцеговине, који је се више пута тукао противу Срба у пређашње време. Он прими Милоша ласкаво и обративши се околостојећим рече: 'ово је мој избрани син и љубазни баш-кнез; погледајте, како је миран и скроман сад, а догађало се да сам ја више пута бегао од њега; ту скоро под Равњом расекао ми је руку. Погледај на њу, мој љубазни сине, како си ме ујео'. – 'Ја ћу је позлатити', одговори досетљиви Милош. После овога састанка паша постави Милоша главним кнезом, рудничког, пожешког и крагујевачког округа; поклони му два пиштоља и арапског хата. На Милоша се угледају и друге војводе: они почну долазити паши, које је постављао за кнезове по разним окрузима. Но по свима градовима, шанчевима и по најмањим варошицама намештена је била турска војска. За овом војском дођу и пређашње спахије и Турци, који су живили у Србији до устанка. Свуда се појаве муселими, ради расправљања послова. Они су враћали Турцима пуним рукама призната и непризната пређашња њихова имања. На Србе био је ударен велики данак, који су сами Турци купили, а народ су једнако терали на кулук, на оправке градова. Одређени буду нарочити сердари, да покупе од народа оружије. Нико није се смео усудити носити накит јер су га одма Турци отимали, и сама жена Милошева, носила је просте сељачке хаљине. (⁸⁴)

[JASON]

Мало је што боље било и Србима, који су у Аустрију прешли. Тек што је Карађорђе ступио са својом породицом на обалу аустријску, одма погранични ђенерал Црвенка пошље, да их питају, ког су они цара људи и где намеравају живити. Карађорђе заповеди, да се одговори: свима је познато, под чијом су се заштитом они налазили до сада, а живити желе близу Фрушке горе. Но Црвенка потражи писмени одговор, где они желе живити, у Аустрији или у Русији. У одговору била је споменута Русија. Сад аустриски ђенерал нареди, да Карађорђа пошљу под стражом у манастир Фенек, недалеко од Земуна а породицу му и секретара ставе под стражу у Земуну, и узму им све што су имали, па и саме њихове ствари, које им је руски цар испоклањао као и писма и предписе из Русије. Одузимајући од жене Карађорђеве новце, хаљине и остале ствари, управитељ земунске полиције, говорио јој је 'ето какво вам је понижење учинила ваша Русија; а да сте се ви придржавали нашег двора, не би се тако осрамотили'. Међутим посланик Карађорђев, кога је он јошт из Београда послао цару Александру, стигне са писмима из главног руског логора; но Црвенка не дадне Карађорђу да на ова писма одговори. У то време секретар Карађорђев пошље му, по једном калуђеру из Фенека, овако писмо: 'по вашем налогу, ја сам хтео доћи вама, но ђенерал Цервенка није ми дао, да се видим с вама, називајући ме руским духом. Из његова разговора видио сам, да ће вас сутра походити с намером, да вас опет принуђава да му дате писмену изјаву: где ви намеравате остати у аустриском или руском царству; но ни пошто, не мојте дати обвезу, да ћете остати у њихову царству, а они вас на то не могу принудити, већ изволите одговорити, да сте ви руски човек и да желите настанити се у Русији, јер и Недоба је добио писмо од господара, у коме стоји да ће се он постарати о вашем избављењу и пресељењу у Русију. Око Фенека налази се млого српских старешина и народа, па и њима кажите, да се ни један не подпише на захтевања ђенерала Црвенке, но нека сви одговоре, да желе ићи у Русију. Опомените се како су наши предци страдали у немачком царству. Ви сте чули, како је последњи српски деспот Ђурађ Бранковић умро код њих у заточењу. Ја вас уверавам, ако останете у њихову царству, да ће и вас постићи та судбина. Не само ми, но ни један Србин не може се спасти у томе царству; зато јавите свима, којима можете, да се држе Русије, која ће нас избавити. Црвенка је заповедио, те је сво ваше имање отето до једне паре'.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Аустријски ђенерал добије својом вештином копију овога писма и пошље у Беч; а сам оде Карађорђу у Фенек, где добије од српског вожда по трећи пут један исти одговор, да он жели живити у Русији. После тога Карађорђа спроведе под стражом у Голубинце, заједно с Младеном Миловановићем, Јаковом Ненадовићем, Симом Марковићем и Луком Лазаревићем, где су провели целу недељу, а од туда 20. Октобра преведу их у Петроварадински град; војводе: Вула Илића, Вуицу Вулићевића, Јанка Поповића и Јована Стефановића, држали су у арадском граду. Друге су стављали под стражу тамо, где се ко налазио. Карађорђева секретара, Јанићија, Димитријевића бацили су у варадинску тамницу.
Аустријске власти нису боље поступале ни с другим Србима. Чим би се они појавили на обали аустријској, одма су им одузимали оружије, неостављајући им ни украсе, што је ишло уз оружије. Оружије ово делили су међусобом погранични начелници. Котроманац морали су одлежавати Срби у простим лађама поред обале савске; но како је било време кишно, лађе су се ове напуњавале воде, тако да су људи стајали до кољена у води, а жене држале на рукама своју децу да се не подаве. Негледајући на то нису хтели пуштати народ на обалу из ових лађа; млого је људи и жена, а јошт више деце помрло од ладноће; но и мртво тело нису дали саранити, докле за свако нису наплатили по 6 форината. По издржању котроманца, Србима су дозвољавали насељавати се, али само подаље од границе: а млоги немајући станишта, станили су се на сред равни. Све ово принудило је већи део Срба да се врати натраг под турску власт, али су им Аустријанци и у томе сметали.
Међутим Карађорђе и друге војводе пошљу, 10. Децембра, архимандрита Филиповића у главни руски логор, који је онда био на Рајни, с молбом да се преселе у Русију. 22. Децембра би објављено српским војводима, да ће их преместити у Штајерску. Тада Карађорђе по савету Недобе, пошље 3. Јануара, 1814. године новог посланика у руски логор, Максима Јакшића, с молбом, онаком какву је и пре био писао. 7. Јануара Карађорђа и његовог старијег сина, Алексија пошљу Аустријанци у Грац под стражом, која је имала пуне пушке; где стигну 22. истог месеца; Младена Миловановића преведу у Брук на Мури; Јакова Ненадовића у Цили, Симу Марковића у Морбург, Луку Лазаревића у Јуденбург, секретара, Јанићија Димитријевића у Петаву; Павла Матејића у Леобен; митрополита, Леонтија, у Целовац (Клагенфурт), а остале у друге вароши. Губернатор Штајерске, кнез Хохенцолерн, више је пута шиљао Карађорђу свога ађутанта, с понудом, да се подпише на верност дому аустриском, и да остане да живи у Аустрији, а за награду добиће титулу кнеза, у случају, ако Аустријанци освоје Србију, Босну и Херцеговину, њега ће поставити за владаоца тих земаља под покровитељством Аустрије. Али Карађорђе је увек одговарао, да неће. На последку Хохенцолерн позове Карђаорђа својој кући, па између млогих других разтовора, упита га: каквом је цару веран. Карађорђе, показавши руком на руски орден, одговори: 'чи знак на себи носим, томе и верујем, и остаћу тврд у томе докле год будем жив, а ако небих био веран њему, онда ни другоме веран бити не могу'. Хохенцолерн је је говорио Карађорђу: кошуља је ближе телу, него горња аљина, а Аустрија је ближе Србији, него ли Русија, и Руси неће никада владати над Србијом'. Карађорђе није мењао свога одговора, које кад виде Хохенцолерн љутито му рекне 'кајаћеш се!' и од тог времена вазда је према њему био ладан. (⁸⁵)