Српске буне

[JASON]

На неколико дана касније, на ново се Сарајевци искупише на збор, да им се прочита валијин одговор. Пошто се одговор, онако како је напред речено, прочита, многи изјавише како су њиме посрамљени, и похиташе да напишу молбу, којом ће валију позвати да у Сарајево дође. Пошто молба би написана, стадоше се договарати ко ће је у Зворник однети. Како се стадоше кандидовати неки неприкладни људи, Бакр-Заде Ибрахим-ага изјави: 'Ја ћу је носити, јер сам, као сарајевски првак, и до сад молбе носио, а за своје другове узимљем: Тахмис Мустафа-агу, Фејзулах-агу Турнаџију, Хаџи Абдију и Јаничарског-агу, Алију'.
На тај начин, Бакр-Заде са свим наивно учини баш оно, на што су валијски пуномоћници и смерали.
Сад је још требало да се валији пошље и Пинова-барјактар. Услед тога поменути Мула наговори бегташког буљубашу да се освети Пинови, који му је брата убио. А за ту освету договоре се да Мула позове Пинову у суд, а кад он дође да га буљубаша са својим људима или ухвати или убије.
И тако на позив Муле, Пинова-барјактар, оставивши код куће оружје, јер се у суд с оружјем не иде, пође у суд. И тек што беше ступио у судско двориште, буљубашини момци скоче на њега и вежу га. Мула, известивши о томе Ибиш-агу, позове га да одмах дође. Овај полазећи у суд сретне Хусеин-агу брата Тахмисовог и поведе га собом. Дотле ухвате и сина Бакр-Ибрахимовог. Сву тројицу окују у букагије и како му није могућно решити се где да постави посадивши их на коње са самарима предаду их Oсман-беју с пратњом до 30 сејмена, а под командом истог буљубаше, да их валији преда, но с тим, да на путу стигну и ону петорицу, што валији молбу однеше, те да и њих вежу и предаду.
За тим, по наредби валијских пуномоћника, затворише у сарајевски град око 25 првака, на које су имали сумњу. На тај начин буна би осујећена, због које валија не могаше у Сарајево доћи.
Међу тим пред неким дућанима и на раскрсницама по Сарајеву беху наслагане гомиле камења. На питање неких људи, због чега је камење наслагано, Сарајевци одговоре, да ће тим камењем засути сваког који не би ступио у споразум с Јаничарима и бунтовницима, исто онако као што то беху учинили са Шериф-Заде Мустафа-бејом. Због тога нико од владиних приврженика не смеде уста отворити против њих.
Осман-беј похита са својом пратњом, а носиоце познате молбе стигне близу Нове Касабе. Пошто их похвата, одведе их у Зворник валији. Абдураман-паша седморицу даде одмах погубити, осем Бакр-Задеовог сина, којег посла у Ниш. И тога дана могао је сваки видети како седам мртвачких сандука, један за другим, беху пронесени кроз чаршију пут гробља, на крају Зворника.
Тај призор још већма препаде народ.

[JASON]

На неколико дана за тим, валија с целом својом свитом крене се за Сарајево. Дошавши ту, валија нареди да се прочита његов ферман, после којега је држао и званичаи говор. За тим потражи од сарајевских првака и од вилајетских чиновника да му поднесу списак свију бунтовника и Јаничара, које би по заслузи казнио. Они начине такав списак и кривце поделе у три врсте: у прву су ушли они који су заслужили смртну казну, у другу прогонство, а у трећу новчану казну; неке пак беху забележили, да се на jемство у слободу пусте. Међу тим Махмуд-паша, из Тузле, чувени Хусеин-капетан, из Градачца, и Февзи-ефендија, из Бање Луке, изјаве валији како су у досадашњим бунама сви без разлике учествовали, па с тога замоле га да се општим помиловањем свима казна опрости. И он, усвојивши њихову молбу, не тражаше више дотични списак.
Да је се казна извршила, велики би грех имао да падне на оне, који тај списак беху начинили.
Како се у то време налазило побуњеника и Јаничара и у Херцеговини, валија, да би их казнио, позове у Сарајево требињске прваке Хасан-беја и Сточевића Али-агу (који доцније беше добио везирски чин, а био је погубљен за време сердар-ећрема Омер-паше). Кад они беху пошли за Сарајево, придружи им се и мостарски капетан Осман-беј, у намери да помоћу ове двојице добије помиловање за дотадашње кривице, што му они, у осталом, беху и обрекли.
Приликом њиховог разговора с валијом односно помиловања Осман-беја, он им изјави, како је неопходно потребно да се Осман-беј погуби. Према томе предложе валији, да ће добро бити ако га за неко време остави у слободи и потражи од њега да му о херцеговачким побуњеницима поднесе списак, на основу којег би били кажњени. И тако та двојица у место да моле за помиловање, беху узрок смрти тог несрећног човека. На захтев валијин, Осман-беј поднесе списак, у којем беше окривљено на 70 лица, и међ' којима се налажаше и 7 јаничарских ага. Валија за тим пошље кавас-башу Бећир-агу, београђанина, те дотичне људе похвата и у Сарајево доведе. Валија осем њих даде погубити још тријестину Сарајеваца и поменутог Осман-беја.
После тог догађаја Махмуд и Али-бејеви, беху добили мирмиранске чинове. Овај последњи беше послан с једним одељењем војске у Београд, да се ондe код Хусеин-паше нађе.

[JASON]

За време руско-турског рата, који се доцније поведе, дође у Сарајево на основу царског фермана државни ћaja Myca-ara (по данашњем помоћник великог везира) ради прикупљања војске од босанских јунака, за коју му беше наређено да је одмах упути, преко Ниша и Видина, на бојно поље. На основу истог фермана, валија нареди, да се од босанског становништва узме у војску 20 од сто. По том рачуну цела би војска изнела на 70.000 људи, од којих је 25.000 имало да остане као резерва, 30.000 да се што пре прикупи на Дрини и преко Србије упути, а остатак да се поступно шаље преко Новог Пазара. Тога ради, валија упути с бурунтијама чиновнике свуда по вилајету. Међу тим, доносилац фермана Муса-ага, не познајући право стање ствари у Босни, стаде тајно радити против валије, дајући упутства чиновницима, како се босанска војска не би из Босне удаљавала. Валија, не знајући ништа о томе, нареди да се на сарајевском пољу, где ће бити његов главни стан, подигну шатори за војску. Пошто се ту, по обичају, развише барјаци, људи почеше долазити да се у војску уписују. Тако беше дошао и грађанин сарајевски, чувени Мустафа-ага Јалд'зџија, и изјави да ће уписати од своје стране 30 војника и платити за њих путни трошак до места, куд би се они упутили. На питање валијино због чега их још сад неће да упише, он одговори: 'Моји су војници спремни, али гледај да и други који се буду уписали одрже реч.' У то дође валији Ђул-ага с кајмакамом среза височког и јаве му, како су на 40 наоружаних људи из истог среза, тобож да се на њега - Ђул-агу - жале, пошли за Сарајево у намери да буну дигну. Услед тога валија изда наредбу да војни суд те људе осуди и да се предузму потребне мере, како не би у Сарајево ушли. Међу тим ти наоружани људи не дођу одмах у Сарајево, него ударивши на околна мусломанска села дигну на оружје око 600 људи, те сутра дан заједно с њима уђу у главни стан, разјуре чланове војног суда, а одатле оду у Сарајево, где дигну на буну многе младиће и приличан број грађана.
Валија чим дозна шта се догодило, позове пред конак своје сејмене и коњичку батерију са 6 топова, коју беше из Цариграда добавио, од којих 3 топа намести пред конаком на ат-мејдану, а остала три с официрима и нешто војске пошље у град, с наредбом да се из њих бацају на варош масне пачавре. Бунтовници увидевши да се не могу приближити валијском конаку, уђу у околне куће, те га оданде са шишанама у руци опседну. Услед таког стања ствари, валија ступи у преговоре с бунтовницима о томе: како би могао оставити Сарајево и у Травник отићи. Виђенији грађани приволе бунтовнике да валију пусте да иде.
Према томе, валија, поведавши собом своју породицу и војнике, истури три топа напред, а три позади, који, међу тим, беху напуњени картечем. Пред првим топовима ишли су сарајевски прваци и улеме, а између топова валија с породицом, и у такој колони крене се на пут.
Стигнувши у Сувачу, валија дозна да се на Дрини прикупљена војска, услед догађаја у Сарајеву, разбегла. Стога не оде у Травник него на имање Хусеина-капетана, који се налажакше у његовој свити. Ту остане неко време, и извести Султана о догађају.
Ето због чега ни том приликом босанска војска не оде у рат.
Да пређемо на ствар.

[JASON]

Београдски валија Хусеин-паша, на неколико дана по доласку у Београд, беше изашао да види веџбање. За тог се пашу говораше, да ником ништа помоћи неће. Милош пак увидевши да је он до крајности покварен човек, мишљаше 'ето прилике да се наплатим', и помоћу великих сума новаца почне радити што је год желео.
А како беху сви знаци да ће Русија заратити с Турском, турске власти стадоше и сувише повлађивати Милошу, само да би Срби остали на миру. И Хәлид-беј, користећи се тиме, стаде се светити час једном час другом Турчину, подижући против њих неправедне тужбе, а нарочито је радио против првака и Мустафа-беја. По добивеном налогу од Милоша, Халид-беј, без икаква повода успе да Мустафа-беја убију. А кад је његовом сину, Махмуд Рашид-беју, требало да се призна наследство на право наплаћивања тескере, Халид-беј противно закону учини да се оно призна Рашид-беју, пошто од овога прими 33000 гроша од којих 30000 предаде валији тобож на име казне, за накнаду штете, а 3000 задржа за себе на име посредовања. Осем тога не хтеде да казни убицу Рашид-бејевог оца.
По смрти Мустафа-бејевој, Милош се са свим осили, те нареди сељацима да у будуће зеамет и тимар-сајбијама не дају по оку кајмака и по једна кола дрва и сена, колико је дотле свака кућа давала.
У то између Русије и Турске беху се прекинули одношаји. Из поузданих извора зна се, да је тада Русија послала Милошу упутства, у којима му је препоручила, да против Турске ништа не предузима, него да се у свакој прилици према њој понаша као веран поданик. Што се пак исхода будућег рата тицало, Русија му беше дала на знање, како ће она, према стању ствари, на сигурно Турску победити, и том приликом израдити да се Србији потпуна независност призна. Као узрок својој победи она је навела, како се, по извесним знацима, уверила да сви Турци неће бити уз Порту због уништења Јаничара, и да према томе војска, која ће се против ње употребити, неће бити ни јака ни послушна, те ће кроз кратко време ући у Једрене и заузети извесна места у Румелији, а том њеном продирању неће се ниједна држава противити због тога, што Турска не хте да уђе у савез европски који беше 1833. г. закључен у Бечу. У исто време беше га известила и о томе, како она неће моћи даље од Једрена продирати и да ће се морати натраг вратити.
Према том савету, Милош се од сваке руке стаде представљати Порти као њен прави поданик, и све, што би му год она наредила, извршиваше. Србима пак више је пута наређивао да Турке с нарочитом пажњом предусретају. Да би придобио Турке, предузе нешто што је за дивно чудо. На име нареди те се оправи џамија у Јагодини, и из нова јој се подиже камено минаре; стаде скупљати волове и овнове, које је царским ордијама слао, само да би учинио услуге влади, а по својем ћаји Авраму Петронијевићу и Симићима беше послао у Цариград извесну суму новаца, на име трошкова царској војсци, и једно писмо, у којем је молио Порту за одобрење, да, ако би затребало, тобож подигне народ српски на оружје и пошље против Русије, којом би приликом влада турска имала да изда само џебану, а остале трошкове сам би поднео.

[JASON]

Одговарајући на то писмо, Порта издаде наредбу београдском валији, да Милошу саопшти како нема потребе од његове понуде, и да она жели да сваки у Србији остане на миру, и да Милош пошље у Цариград својег заступника, који би се ондe стално налазио.
Према томе Милош наименује Аврама за својег заступника, а Симићи се врате у Београд.
И тек пошто се рат сврши, јер Руси беху прешли Балкан и заузели Једрене, једва с великом муком стиже у Ниш на 10.000 Босанаца, који се одмах вратише натраг. Кад се узме, да је Босна, један тако велики вилајет, послала само тако мален број војске, која, у осталом, не хте непријатеља ни да види, излази да су Бошњаци имали намеру да доцније устану против царства.
Исто тако би и са скадарским Мустафа-пашом. Он са 50 - 60000 одабраних Арнаута беше дошао најпре у Софију, а одатле оде у Ниш и Видин. И тако идући из вароши у варош и бавећи се наплатом накнаде на име кухинских трошкова, само да би провео време, не сусрете се нигде с руском војском. И тек доцније, за време побуне, беше се дознало, да је он то тако радио због тога, што је имао тајне везе с Хусеином-капетаном и другим босанским првацима, да се на буну дигну.
У то време у Једрену беше толико много турске војске, да је с грађанима заједно могла да се одупре Русима, али у место да је тако рађено, Турци, не знам из каквог узрока, сами уведу Русе у варош.
Међу тим ни потребна помоћ у војсци не дође из Мисира, јер мисирски валија Мехмед Али-паша не испуни обећање да ће у рату суделовати. Осем тога било је још других узрока због којих турска војска, не могавши да сузбије Русе, би побеђена.
Командант руске војске и руски делегати, који онда беху заједно с турским делегатима потписали уговор мира, обвезаше Турску да им даде потпуну ратну оштету и све што су год желели. Под таким обвезама Турска се нађе у великој неприлици.

[JASON]

Одредбе букурешког и акерманског уговора о српском питању, беху замењене чланом 6. једренског уговора. У том члану Порта се обвезала да Србима уступи не само београдски вилајет с 11 округа него и пределе на Тимоку, код Видина, Пирота, и Ниша и да граница буде за 4 сата удаљена од Новог Пазара на даље Дрином до њене утоке у Саву, а то све обухвата 6 нових округа. Тим чланом Русија је узела Србију под свој протекторат, уговоривши да се све то одмах изврши.
У то време још није постојало звање министра иностраних дела, него је ту дужност вршио рејис-ефендија. И тадашњи рејис-ефендија Изет-Молах, чувен због своје мудрости, беше се изјаснио против рата. Међу тим његово оправдано мишљење нико не хтеде усвојити, те се Турска у невреме упусти у рат, и мораде издатити Русији ратну оштету у 400.000 кеса.
За извршење дотичног члана једренског уговора, који се тицао Србије, у Цариграду се састаде комисија, у коју поред руско-турских комисара беху ушли и Милошеви делегати: Аврам-ћаја, Симићи и Лаза Шапчанин. Пошто комисија сврши свој посао (1829 г.), Султан око Митрова дне исте године посла београдском валији, Хусеин-паши, хатихумајун заједно с једним украшеним ферманом, који би прочитан у Беораду пред виђенијим београђанима и за то нарочито позваним Турцима из осталих градова.
По прочитању фермана, у ком поред осталог стојаше и то како се он доставља на знање свима и свакоме и како му се сваки мора покоравати, валија, окренувши се присутнима, изјави им: 'Народе турски, владај се онако како то у ферману стоји'. С тим речима започе и заврши своју званичну беседу, и напустивши диван, оде у своје собе. И они, не знајући шта је валија хтео тим да каже, уђу код валије, и замоле га да им ближе објасни своју беседу. Он им на то одговори: 'Куће, имање и све што имате или продајте или дајте под закуп Србима, а како је настала јака зима, сад се не можете селити, него, то учините у пролеће сви заједно'. Према томе Турци се разиђу, и стану продавати своја имања.

[JASON]

О доласку фермана валија извести и Милош-беја. Према томе, колико је год било српских првака, Милош их најпре скупи у Топчидеру, и беше им наредио да одређеног дана дођу на Врачар у близини поменуте џамије, где би саслушали царски ферман. У близини те џамије постоји Таш-мајдан, и на њему једно уздигнуто место, које личи на умке, које су по старом обиочају подизане биле испред шатора појединих војних старешина, и на којима су побијане заставе. Такву једну умку беху код врачарске џамије подигли и Срби, за лице које ће ферман читати. За читање фермана Срби одредише онај исти дан, којега је Карађорђе заузео Београд. И тог дана, валија са сјајном свитом оде на лице места.
Валију ондe дочекаше Срби, којих је било на 3 - 4000 хиљаде, а по прочитању фермана, који се присутнима и објасни, валија предаде Милош-беју ферман заједно с преводом.
Како се по целој Србији беше објавило да ће се тога дана читати ферман, Срби како у Београду тако и по унутрашњости спремише велике свечаности. Па и данас се на тај дан сваке године чини осветљење и држе свечаности. Код тог уздигнутог места подигнута је звонара, а до ње црква. По српском обичају прославља се дан, кад је црква почела да се зида, те се сваке године код цркве чини гозба, на коју може сваки да дође.
Ради неког договора валија беше позвао Милоша у град. Међу тим, овај му одговори, како због ондашњих прилика не може улазити у град, него му предложи да се састану у ђумруку, који постоји у близини шанца Сава-капије. Пошто се ту састану, реше као нешто веома добро, да Турци до пролећа остану, да се не би сад у зиму са ситном децом селили, а сем тога да би лично примили паре од Срба за имања, која ће им продати.
Према томе Милош објави свуда по Србији како се с валијом споразумео, те Срби почеше са свију страна долазити у Београд и куповати, имања. Турци пак хитаху да им иста што пре продаду и паре приме, како би се за пут припремили. Међу тим зеамет и тимар-сајбијама поново би наређено да не смеју ићи на своја имања.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Да поменемо још једну чудноватост.
Милош, познајући се изодавно с виђеним београђанином Хусеин-бејем Јајићем, позове га једног дана себи у Топчидер. У разговору, Милош га упита: 'Куд ћеш се ти селити?' На што му он одговори: 'Иако је за сваког велика срећа да се из Београда исели пошто прими паре, јер је сваком добро познато, да је Београд одређен да буде позорница рата и да се излаже пламену, као што о томе једна стара пословица вели: Оном, који на опасном земљишту живи, имање ће се у пепео претворити; жена ће му остати удова, новац тантуз, он сам погинуће, а зеамети и тимари припашће држави, - ја ипак, по мојој памети, не могу се из Беоограда иселити'. Милош-беј му на то примети: 'То је стара памет, и нема сумње да ћеш се иселити, само ми реци на коју ћеш страну?' Најзад Јајић одговори: 'Па мислим у Босну, јер онде имам рођака и пријатеља'. - Пошто те волим - рекне му Милош - пријатељски те саветујем, да у Босну не идеш, већ право у Анадол, иначе био би, кроз кратко време, принуђен, да се и из Босне селиш.'
Е, драги брате мој, видиш ли, каквим се мислима Срби бавише онда, и докле је Милош желео да прошири Србију?
У даљем својем разговору с Јајићем, Милош га упита: 'А шта велиш за повластице и слободу, које се Србији дадоше?' Он му одговори: 'Немамо ништа лепог да кажемо.' Милош за тим смејући се продужи: 'Наредио сам свима Србима, да се увек моле Богу за оне, што починише зулуме у Србији, јер да они нису чинили толике зулуме, него да су чували рају онако како си је ти чувао, Србија се никад не би бунила, нити би могла задобити данашњу слободу.'
Тај њихов разговор сваком је добро познат.

[JASON]

На основу постигнутог споразума између валије и Милош-беја, валија позове Халид-беја, и давши му потребна упутства, нареди те сакупи зеамет-сајбије и учини им овако саопштење.
'Влада царска, као што знате, уступи Милош-беју Србију под условом да јој годишње даје извесну суму новаца. Међу тим, како ферманом царским та сума није одређена, и како се она има тек сад определити, потребно је, да начините један тефтер, у који ћете верно забележити ко је и колико имао годишњег прихода од зеамета и тимара, да би се тај тефтер послао влади, да она према њему одреди суму. Како сте ви од вајкада верни царски поданици, надам се да ћете и овом приликом учинити то што се сад од вас тражи.'
И они према томе саставе такав тефтер и предаду га валији.
Валија пак пошто је и сам начинио био тефтер о државним добрима, пошље тај тефтер у Цариград. Али, не знам из каквих узрока, он не само што дохотке од тих добара беше проценио по веома ниски цену, него и приходе београдског ђумрука и остало што изношаше на неколико хиљада кеса, беше такође неверно представио Порти.
Порта, дознавши да су београдски Турци почели да продају своја имања, по нарочитом татарину беше послала београдском валији везирску наредбу, о томе: да се београдским Турцима забрани продаја имања; ако је кoгoд досад што продао, да новац врати, а ко то не учини да се строго казни, јер је ферманом, којим су Србији признате повластице, изузета варош Београд; да су београдски Турци одређени за чуваре Београда, и да се београдски паша неће више звати валија, него чувар града. У истој наредби стојало је и то, како се под речима град разумеју и оне куће, које постоје у унутрашњости шанцева (који су здрави, и на којима се налази више од 20 топова и 20 и неколико караула на којима постоје само четири пролаза, и то капије: савcка, варошка, стамболска и видинска, које се свако вече затварају.
Доласком те наредбе чувар београдског града, Гованос-заде Хусеин-паша, јако се узнемири и одмах нареди да Турци врате Србима новац од продатог имања. Већина Турака, међу тим, не беше у стању да новац врати, јер се, око спреме за пут, беху истрошили.
Милош, дознавши за ту наредбу, јако се ражљути. Турци увидевши како се он због тога спрема да проузрокује немире, с породицама својим пређу у град, и по дотадашњем обичају, стану чувати шанцеве, пошто већина кућа и дућана налажаше се у српским рукама, а које они не пристајаху да врате.